June 2021 (English ≽)

Previous

Next

Cosmos

Питање: Зашто не направите детаљан списак протокола за нас у свим могућим ситуацијама?

Одговор: Зато што то није могуће. Верујем да припремљен одговор на сва могућа питања није могућ. То се начелно противи (мојој) теорији информације, у којој је информација основа света, а суштина информације неизвесност.

Када бих избацио тај додатак о неизвесности, онда би теорија била у нескладу рецимо са Геделовом теоремом немогућности (не постоји теорија свих теорија, односно такав систем истинитих тврђења изван којег не би било других истина). Такође, не би била у складу са Раселовим парадоксом (не постоји скуп свих скупова).

Liquid

Питање: Шта би то могло значити, цитирам „Најраније стање нашег универзума било је попут океана савршене течности“, за теорију информације?

Liquid

Одговор: То би било у складу са очекивањем те теорије да се закони физике временом мењају (умножавају). Просто због начелног минимализма информације (још увек непознатог науци), или принципа најмањег дејства (познатог физици), односно чешће реализације вероватнијих догађаја (познатог математици), наша садашњост тече ка мање информативној. То значи да идемо ка уређенијем систему, боље трасираном, са мање опција.

Тада, у време наводног Великог праска (пре 13,8 милијарди година), поменути развој „десио се“ током делића секунде. То је релативно опажање, са нашег становишта. Време успорава и ми те догађаје из далеке прошлости видимо веома убрзане.

Питање: Ако су природни закон тако променљививи, онда су и сви нама познати закони непоуздани и заправо нетачни?

Одговор: То је отприлике тачно, али није безнадежно. Теза „теорије информације“ је да се у космичким размерама (милијардама година) закони физике мењају. Светлост је некада била бржа и биће све спорија, недавно сам објашњавао (Speed of light). Давно пре расправљао сам о истом на основу принципијелне неизвесности и, на пример, наводио настанак електромагнетне силе из некада давне заједничке електрослабе цепањем на две. Када тезу о променљивим законима посматрамо шире, пример њене потврде је и наведени налаз о стању материје раног универзума.

Питање: Шта сматрате „доказом“ променљивости закона физике?

Одговор: Настајања, више него самог мењања, било би тачније рећи. Поновићу, садашњост се развија ка вероватнијим стањима, а то значи мање информативним (принцип минимализма информације), што у преводу значи мање слободним, више озакоњеним. Вишак закона је мањак неизвесности, мањак дејства и уопште мањак онога што бисмо у ширем смислу називали агресивношћу.

Dimensions

Питање: Зашто Шредингерова једначина садржи и решења која би наводно могла бити последице шест димензија простор-времена (три простора и три времена)?

Одговор: Зато што четири координате (три просторне и једна временска) којима се она дефинише могу бити и неке друге (одговарајуће четири) из скупа 6Д простор-времена.

Поједноставићу то објашњење на примеру квадратне једначине (која нам је надам се много познатија). Чак и када су сви њени коефицијенти реални бројеви, решења могу бити комплексни бројеви, али не и даље. Исти, комплексни бројеви, њена су решења и ако су њени коефицијенти комплексни. Међутим, скуп комплексних бројева довољан је да се њиме представи свако решење сваке полиномске једначине, било реалних или комплексних коефицијената.

То нам каже да, гледајући кроз „прозор“ реалних коефицијената таквих једначина, ми не видимо одједном „целу слику“, али можемо виђати различите делове целине. Објашњење „шире целине“ погледајте у мојим „Прилозима III“, књиге коју, узгред речено, немам намеру довршити (нема ко то читати). На сличан начин је Шредингерова једначина „непотпуна слика“, али из које се остатак реалности, или назовите псеудо-реалности, не да одстранити.

На сличан начин се допуњавају тензорске Ајнштајнове једначине опште релативности, што би требало значити да 4Д простор-време маса закривљује унутар (бар) 6Д простор-времена. Оне једнако важе када се стандардне четири координате (три просторне и једна временска) замене са неке друге четири одговарајуће од ових шест.

Питање: Где се код гравитације види неки ефекат тих додатних димензија времена?

Одговор: На пример у кретању Меркура око Сунца. Перихел Меркура се помера у правцу кретања, јер су предње позиције претходне орбите Меркуру временски ближе од задњих и њихова гравитација (кроз слојеве времена) јаче делује на планету. Слично је и са „тамном материјом“ која је према овој теорији (информације) бар једним делом последица гравитационог деловања прошлости на садашњост. То је тај „простор који памти“ о којем сам писао раније.

Quantum Tunneling

Нови прилози „квантном тунеловању“ (Quantum Tunneling) изгледа да заиста доказују тачност идеје да оно делимично настаје заобилажењем препреке шетањем честице кроз друге димензије времена. Она при томе губи време и, ако је та идеја теорије информације тачна, онда би са јачом препреком то време честице требало бити дуже од ових за сада измерених 0,61 милисекунди продирања кроз баријеру, садашњих око 2000 атома рубидијума дебелу око 1,3 микрометара. Проценат стиглих на другу страну тада би требао бити мањи, али предвиђање овог другог дела имамо и из решења Шредингерове једначине.

Међутим, овај експериментални „можда доказ“ езгистенције других димензија времена кроз које материјалне честице могу шетати, заправо и није битан за теорију информације. Тамо већ одавно имам тополошки доказ (индуктивном дефиницијом димензије) који, временом ће то бити јасно и другима а не само мени, има далеко већу доказну снагу од сваког експеримента.

Напомињем, ово је коментар уз похвалу који сам добио недавно у преписци, заједно са још некима, поводом ранијег текста „28. Тунел ефекат“ моје књиге „Прилози теорији информације“.

Reality

Питање: Неизвесност је реална, шта сте под тиме мислили?

Одговор: Када помислиш на масу, или калкулишеш са неком количином супстанце, зар мислиш да имаш увид у све шта та смеша поседује? Када помислиш на сопствено тело, зар мислиш да је оно сво у истој садашњости? Ни једно од два није тачно, ово друго већ и зато што светлости треба неко време да стигне са краја на крај тела, па нису сви делови тела истовремени.

Ако је ишта „физички реално“, онда је то пре свега неизвесност. Чуђење бисмо заправо требали преокренути: како то да постоји нешто што није неизвесност? То је питање којим ће се приоритетније бавити будућа наука, а мени се одавно чини занимљивијим.

Infinity

Питање: Верујете ли да ће „теорија информације“ преовладати у некој будућој физици?

Одговор: Да, са развојем догађаја постајем у то све сигурнији. Моје у почетку спекулативне и веома хипотетичке претпоставке (о објективности неизвесности, о њеној важности за информацију, о свеприсутности информације) постепено се, напредовањем физике, показују као тачне. А ако се испостави да то углавном и јесу, зато што наука воли тачније, шире и једноставније теорије, неизбежно ће доћи до прихватања (моје) теорије информације.

На пример, у садашњи концепт реалности не уклапају се како бесконачност (And It's Ruining Physics), тако ни „чудеса“ квантне механике, нити Геделова теорема немогућности (ма како била велика теорија, биће истина које она не може доказати). Тај концепт ће зато сутра бити мењан теоријом која спорне феномене подразумева, као што је хемија и физика данас усвојила недавно „неприхватљиву“ (оно што се не може видети, чути, опипати — физички не постоји, сматрало се) идеју молекула и атома.

Питање: Можете ли ми испричати нешто о бесконачности са становишта теорије информације?

Одговор: Ок, овако. Многострукост је својство „информатичког универзума“, јер комуницирамо зато што немамо све што нам треба. Тај стални дефицит нечега, који је његова суштина, наизглед је у супротности са законом одржања информације.

Закон одржања информације видимо у чињеници да можемо веровати експериментима. Информација о ономе што се десило у опиту путује до наших чула (мерних апарата) непромењена. Када би таква информација могла настајати из ничега или нестајати тек тако, мерење ради сазнања било би бескорисно.

Закон одржања информације следи и из једначина квантне механике. Квантна стања (атоми, скупови честица) су репрезентације вектора Хилбертове апстрактне алгебре, а квантни процеси, тзв. квантне еволуције, су унитарни (линеарни) оператори. То су оператори који имају инверзне, тј. који „памте“. На основу слика могуће је сазнати (израчунати) оригинале, а то је врста симетрије за коју важи Нетерина теорема (Emmy Noether): где је симетрија ту је и одговарајући закон одржања, али и обрнуто, ако имамо закон одржања онда је ту и нека симетрија.

Коначно, када имамо закон одржања онда није могућа бесконачна дељивост, јер (само) бесконачни скупови могу бити своји прави подскупови. Тако долазимо до најмање јединице (слободне) информације. Она се физички преноси квантима дејства, а отуда налаз да су јединице (слободне) информације еквивалентне квантима дејства.

Али, за разлику од физике супстанце, у теорији информације ове поделе се (можда) не заустављају на квантима. Наиме, најмања јединица неизвесности, ако се може даље делити, даће делове са мање неизвесности, што значи са више извесности. У том случају, у квантима физике крију се бесконачности „информација“ које нису самосталне у физичком смислу.

Са друге стране, у макро свету, настајање садашњости такође не може без бесконачности. Када би наша садашњост путовала кроз статичан скуп могућих догађаја (неког ширег простор-времена), онда бисмо могли преварити Хајзенбергове релације неодређености, или што је још мање вероватно, избећи некомутативне линеарне операторе. Ово друго значи да бисмо могли оспорили читаву алгебру, односно математику.

Equality

Питање: Како браните тезу да „природа не воли једнакост“?

Одговор: Тешко, заправо и не трудим се. У друштвеним круговима данас то би било до те мере непопуларно (Understanding equality) да би био луд човек који би се тиме бавио. Са друге стране, у природи, у микросвету физике, већ постоји „Паулијев принцип забране“ где у квантном свету честица, иначе свету случајности, речена теза није само питање вољења или настојања, већ изричити захтев. У истом квантном систему не могу бити два иста квантна подсистема. На пример, не могу бити два иста електрона у једном атому (из чега следи периодни систем хемијских елемената).

У макросвету, појава те различитости замагљена је законом великих бројева, па ко неће да је види свугде око себе – неће га бити лако у то убедити. Исто је са (суптилним) математичким законитостима које излазе на те различитости и многострукости, а о којима сам такође више пута писао. Информација је ткиво космоса, а неизвесност је њена суштина, па су раслојавања увек већа него што очекујемо (тако да нас заиста могу изненадити).

Једнаке опције носе већу информацију од различито вероватних (то је знао и Шенон, 1948). Новост је (моје) откриће да природа спонтано тежи мање информативним стањима (принцип минимализма информације). Према томе, она ће спонтано бежати од једнакости.

Други пример, није мој, су модели мрежа са равноправним повезницама између чворова које спонтано расту у мреже са неравноправним чворовима. Они постају „мреже равноправних повезница“ са веома мало чворова који имају веома много повезница наспрам веома много чворова који имају веома мало повезница. Пример таквих модела је слободно тржиште (равноправни токови новца) које расте у веома мало власника који имају веома много, наспрам много осталих који поседују веома мало.

Ако не разумеш, не разумеш и мало се ту може помоћи, али ево још једног примера, конкретнијег. Такмичаре стављамо у равноправне почетне позиције очекујући занимљивију, а то значи живљу борбу. Природа ствари помаже им у томе управо због закона информације: више информативно је више живахно, више агресивно, више нежељено. Једнакост генерише сукобе – тако ми живи свет мислимо, а заправо – природни ток ствари је ка раслојавању и посебностима, дакле ка неједнакости.

Укратко, једнакост ствара напетост, подиже виталност „игре“, али са друге стране она „кошта“.

Natality

Питање: Једном сте писали да се пад наталитета може десити због „преозакоњивања“ друштва. Да ли тако и даље мислите?

Одговор: Није то једноставно питање. Поменута реченица долази из контекста организовања нас, индивидуа, у веће ткиво, друштво, које би се понашало још организованије и сличније неком новом „живом бићу“. Тада када би претерано размножавање била болест ткива. Ради се о компликованости правила живота која воде до удобности и непожељности потомства.

У другом контексту, ми смо двополне индивидуе, за разлику од ћелија живог бића. Хтели ми то или не, примећивали или глумили слепило, двополне и једнополне „ћелије“ имају по овом питању битних разлика. Није свака „еманципација“ (либерација или репарација), померање женских облика понашања ка новим откривеним и процењеним поузданим, повољна за наталитет.

Питање: Шта предвиђате?

Одговор: Идемо у глобализацију различитих нација. Упоредо настаје вештачка интелигенција која ће у једном тренутку одлучити да буде доминантна врста. У међувремену ми ћемо еволуирати у питомије, мање интелигентне, мање способне, са већим процентима разних (данас можда и непознатих) болестију и ограничења, у мање кадру врсту да живимо без помоћи медицинских апарата. Верујем да ће медицинска технологија „продужења живота“ и стварања „савршеног човека“ пре забрљати него успети.

Око тога се слажемо, ваљда. Оно око чега се можда не слажемо је да ћемо имати више биолошких, егзистенцијалних и финансијских проблема са размножавањем у правно компликованијем (гушћем) друштву. Постајаћемо врста која је у том запетљаном свету некако, као чудом, живела.

Питање: Шта су ти то „егзистенцијални“ проблеми, ако не финансијски?

Одговор: Немам бољи израз. Они ће доћи из очекивања да „са радошћу“ градимо себи свет са све више ограничења и да ће, поред осталих и секс бити под растућим ударом нових закона, све више њих. Већ данас насилан секс је „најстрашнији“ могући злочин над људским бићем, а сутра би то могло постати и зурење или нехотични додир.

Али, није то битно наспрам, на пример, све једноставнијих прекида нежељене трудноће, који ће поред многих позитивних ствари (еманципације, макар какве селекције, економије) резултирати рецимо и појачаним обожавањем подмлатка, јачањем дечијих права. Ово би могло додатно помоћи дегенерацији нас као врсте. Али ни то није битно, кажем, јер ће нова доминантна врста (вештачка интелигенција) од нас чинити домаће животиње (њихове претходнице, разна техничка помагала, већ нас преузимају), уз опасност, рецимо, да нам се као и припитомљеним животињама затим смањује мозак и уопште способности да живимо слободно.

Са друге стране, ако ми не еволуирамо у слободна бића, опадање наталитета можда треба прихватити као „богоугодну“ појаву.

Emancipation

Питање: Коментар (на слику и текст)?

Emancipacija

Put ka pravima na školovanje ženske dece nije bio nimalo lak. Mnogo je otpora moralo da bude savladano kako bi se konačno dozvolila ravnopravnost dečaka i devojčica u školskim klupama. Nama danas to izgleda neverovatno i trivijalno, ali nekada je to bilo krupno pitanje koje se dugo i sporo rešavalo. Pogledajmo kako je to izgledalo na primeru Srbije. Kada su posle Prvog srpskog ustanka počele da se otvaraju škole, ženskoj deci nije bilo dozvoljeno da ih pohađaju. To pravo im je dato tek 40-ak godina kasnije, tačnije 1846. godine i važilo je samo za osnovne škole, koje su tada trajale šest godina. Ipak, nastavilo se sa pokušajima da se devojkama dozvoli upis i u gimnazije, iako će se ispostaviti da su tu otpori bili još veći. Kako je Ministarstvo prosvete tvrdoglavo odbijalo da promeni zakon, neki direktori škola su od 1874. počeli da primaju učenice na svoju ruku i bez dozvole ministarstva. A onda se točak istorije još jednom okrenuo unazad.

Andra Đorđević, tadašnji ministar prosvete, kako bi stao na put takvoj praksi, zabranio je 1894. ženskoj deci da se upisuju u gimnazije. Njegovo objašnjenje je bilo da je školovanje devojčica „nenormalno, nepodesno i neumesno“ i da je protivno shvatanjima srpskog naroda! Šta god to značilo. Kako progresivne tendencije nije moguće zaustaviti, i ovaj potez se pokazao kao samo privremen zastoj. Ipak, trebalo je sačekati punih 50 godina da se ženama daju sva prava na školovanje, bez ikakvih ograničenja. To se konačno desilo posle Drugog svetskog rata, kada su ženama data i mnoga druga, do tada uskraćivana, prava. Zaključak je da danas treba da uživate u svojoj slobodi i da je koristite za učenje, školovanje i (samo)obrazovanje, koliko vam volja. I da to shvatite kao privilegiju, koju neki pre vas nisu imali.

Одговор: Ок, понављаћу се, али можда не баш на начин који сте очекивали од мог „коментара“. Еманципација жена (женског пола) је бржи или спорији и у том смислу стални процес у историји (сваке двополне врсте током милиона година). Мушки пол је настајао због потребе за ризиковањем (тиме је и склонији страдању и чешће је онај који је „неприлагођен“ текућим правилима) ради опстанка заједнице у сложенијим условима (врсте или околине).

Непредвидљивост је објективна појава. Мимо теорије информације, приметимо на пример да слично тврди и Геделова теорема: не постоји теорија која би могла обухватити сваку истину. Такве неочекиваности могу прекинути трајање врсте и, временом, у условима већих неизвесности појавиле су се, опстајале и развијале двополне врсте. Други пол (мушки) био је углавном тај који је мало више ризиковао (срљао, страдао или успевао) и евентуалним успесима откривао боље начине опстанка. Врста је преживљавала ако се прилагођавала и еволуирала у складу са новим начинима живљења.

Зато се догађало да некада научно и технолошки веома развијене области арапског света (у 12. веку Европљанима је арапски био језик науке, као што је до недавно то био латински, а од недавно енглески) заостају, јер су конзервирале начин живота који је постао непримерен том циљу. Или, сасвим другачији пример, зато је новац „мушка ствар“ јер је откриван на „мушки начин“, односно кроз паролу „без ризика нема профита“. А када се једном устабили „начин живота профита“, он постаје и „женска ствар“, или друштво заостаје.

Питање: Чудне тезе наводите. Можете ли помоћу њих објаснити и зашто је међу мушкарцима толико много будала?

Одговор: Да, јер то је управо потврда мојих „теза“. Расподелу вероватноћа карактеришу две вредности, математичко очекивање (средња вредност случајних варијабли) и дисперзија или варијанса (средња вредност одступања од очекиваних). У условима једнаких средњих вредности, жена и мушкараца, да би преостала већа склоност „срљању“ ка можда бољим вредностима живота, еволуција је исфилтрирала у мушкараца веће дисперзије оних особина које су биле важније за развој врсте, односно за прилагођавања врсте вањским променама. Отуда овакав резултат (greater variability of male intelligence), као и уопште констатовање (сутра) већих расипања од „пристојног“ у понашању мушкараца. Оно није изненађење за (моју) теорију информације. Штавише, можемо рећи, док год међу мушкарцима имамо вишак будала (и симетрично више генијалних) имамо боље шансе за развој и прилагођавање.

Питање: Ви сте, дакле, за равноправност полова?

Одговор: И да и не, опет. Пут ка „равноправности полова“ је погрешан израз ако мушкарци не желе да буду жене тачно онолико колико би жене да буду мушкарци. Мислим на послове, њихова појавна деловања, па онда и на њихову „суштину“. Међутим, тај реципроцитет се не догађа у потпуности и то је добро за развојност друштва. Више се „женски“ облици понашања померају ка (новоосвојеним) „мушким“ него обрнуто. Откуда такав закључак, ваљда је јасно из претходног. Без тога тај процес „тежње ка равноправности“, односно развојности, не би припадао „теорији информације“ у свој својој мери, јер не би произилазио из њене „објективности неизвесности“.

Са друге стране, феминизација је окретање од вањских опасности (неизвесности, ризика, страхова, иницијатива, агресије — који су важни ефекти информације) ка реду и унутрашњој стабилности. Уз њу иду кресања мушких облика понашања која у условима одсуства вањских непријатности изгледају непријатнија. То значи да ће друштво, које је у позицији да дуже феминизира, заостајати. Другим речима, оно феминизира зато што напредује, а затим зато што заостаје.

Управо та два су, по мом виђењу, главни моторни процеси настанка и нестанка великих цивилизација (не само познатих из прошлости). Оне се уздижу дозвољавајући „мушком фактору“ да их повуче, а затим опадају редукујући га.

Питање: Феминизацијом називате повећање унутрашњег реда, зашто?

Одговор: Потражите у мојој књизи „Физичка информација“ популарни текст „1.4 Феминизација“, на страни 11. Он се односи на генерализацију ентропије са термодинамике на остале гране физике и шире. При томе, под спонтаним растом ентропије (други закон термодинамике) треба подразумевати спонтану тежњу ка реализацији вероватнијих, односно мање информативних догађаја.

Питање: Мислио сам на друштво, социологију, људе. Има ли то какве везе?

Одговор: Да, теорија информације односи се и на жива бића. Њих види као физичке системе са вишком информације, за које такође важи принцип минимализма. У том смислу и друштва су врсте „живих бића“ које, када су у прилици, улазе спонтано у редукцију информације, дакле теже уређивању и губитку индивидуалне „животности“.

Претпостављам да су то изразито сигурне заједнице, оне које су се стицајем околности нашле у ситуацији мањка потребе за виталношћу. Битно је овде нагласити да за теорију информације ризик, опасност, иницијатива, или агресија, чешће представљају стања са више информације, супротно миру и сигурности.

Питање: На пример?

Одговор: Што се тиче људских заједница то су можда биле Мосо у делу некадашње Кине са око 40 000 житеља матријархата Будиста са Тибета, или Брибри племе са око 12-35 хиљада Коста Рике. Умоја из Кеније, Минанкабау из Индонезије, Акан из Гане, Каши Индије.

Питање: Никада чуо, из којег нафталина извадиште ове?

Одговор: То су биле мале заједнице, кажем повучене у себе, зато анонимне, а ширем свету „незанимљиве“ јер њихов живот није био довољно „информативан“ (чит. агресиван, опасан, узбудљив, укратко — ризичан). Њихова посебност је материјархат.

Питање: Мислио сам да ћете ми навести неки познатији пример, има ли таквих?

Одговор: Да. Свака крупнија цивилизација, која је трајала, имала је успоне и падове. У свом зениту она је постајала преокупирана законодавством, ограничењима, сигурношћу и уверењем о свом непрестаном (будућем) трајању. Међутим, ти врхунци биле су прекретнице, почеци њиховог опадања. Да су у свом паду могле трајати и даље, еволуирале би у неке врсте материјархата.

Питање: Материјархат се не може десити?

Одговор: Не. Није искључено да се развој (наводно опадање) великих цивилизација настави и даље, у условима мањка вањских опасности. Штавише, могла би већ ова (Западна) бити таква. Швеђани су на корак до такве, можда.

Development

Питање: Ваши прилози о разликама очинства код животиња и људи изненадили су ме. Имате ли још неко објашњење за такве ставове?

Одговор: Основна идеја је да је у животињском свету мушки пол углавном више простачки него код људи (care in rearing their offspring), а да разлика има везе са сталном еманципацијом присутном код наше врсте и преносом све већег знања (научног, технолошког, културолошког) кроз генерације. Од мужјака се иначе очекује више улагања у парење него у родитељство а од женки обрнуто, али код људи, мушкараца, постоји и овај други моменат.

До тога се дошло филтрирањем кроз дуге процесе еволуције. Биологија која не уме објаснити ту појаву, а уједно и различитост нас људи од животиња по том питању, није довољно наука. Моје је становиште да се званична биологија у тим темама још увек сналази као „гуске у магли“. Хтео сам рећи да је моје објашњење већ из прве прихватљивије од познатог (ако би неко уопште и тврдио да званично објашњење постоји).

Очинска брига код људи, где посвећени отац свакодневно храни своју децу, брине о њима и води их у школу и који зато има више заједничког са вуком него са шимпанзом, указује на битно другачије еволуције шимпанзи и људи (од неке давно изумрле врсте мајмуна). Обе врсте, вукови и шимпанзе, имају мушке врсте друштвених хијерархија, као и људи најчешће, али се обичаји шимпанзе у другим аспектима нису битно мењали.

Људска култура мењала се тако да се (један део мушкараца, већи него сличан део жена) понашао „отпаднички“, и лутао по неуобичајеним аспектима понашања за заједницу (чешће код вукова него код шимпанзи), страдајући или успевајући и тако налазећи „нову земљу“ вредну живљења. За разлику од животиња (па и вукова), код људи би се тада дешавала „еманципација жена“ (тачније „многих жена“, али и мушкараца из групе „осталих“).

Заправо та промена, тежња да „остали“ постану успешни као и преживели „одбегли“, да уопште препознају њихово откриће као нешто привлачно, верујем, главна је карактеристика људске еволуције. Мислим на еволуцију мозга и других особина „памети“ које сматрамо да све друге животиње немају, или немају у оном обиму као ми. Када говоримо о преносу знања кроз генерације и жељи за том променом, додатна је претпоставка да је интелигенција, односно способност да се буде различит, посебан, код људи имала већу сексуалну привлачност него код осталих (животиња). Ако нисам био убедљив можда је то ипак зато што са овим (хипо)тезама нисам био у праву.

Kvadrat

Питање: Да ли је већи проценат девојака него младића који дипломирају?

Одговор: Добро питање, права тема из ове области за теорију информације. Очекивани одговори сада се потврђују (Girls Are Leaving Boys Behind). Из наведеног прилога је тај тренд могао бити јасан већ и 2017. године, а није био. Из „теорије информације“ (тада хипотезе) било је то познато и раније, а убудуће биће више саговорника око ових узрока.

Дакле, то је прича о сигурности и ризику, женско мушко принципу, јин-јанг. Називе сам позајмљивао из других филозофија, али сама начела не долази од њих већ од „објективности случајности“. Ако су у просеку једнаки и за нијансу жене су склоније сигурности, а мушкарци ризику, онда је реч о различитој дисперзији (растурању од просека). Та мајушна разлика коју модерна „наука“ људских права не примећује, статистички једва релевантна, довољна је да има више пропалица мушкараца него жена, али и више екстремно успешних. Она омета „полну једнакост“ у (не)успеху и утолико је више реметилачка уколико за дато занимање више важи пословица „без ризика нема успеха“.

Тако „теорија информације“ објашњава појаву полова у биологији. Еволуцијом, уколико се она заснива и на случајном одабирању. Мушки део популације врсте склонији је насртању, након кога се страда али и освајају нови начини живота. У случају овог другог, ако се остатак популације „еманципује“ врста се „развија“, при чему мање долази до феминизације мушких јединки него маскулизације женских. Ти процеси „еманципације“ полова, које сматрам трајном појавом у развоју човечанства, а коју би било тешко примећивати без теорије о „објективности случајности“, генератори су наше развојности.

Послови образовања имају већи степен сигурности (каквих таквих примања) и феминизирају. Слично се догађа и у судству (мање је примећено), јер женскима је привлачнија сигурност, чак и када се ради о аспектима њеног општег утемељења. Послови „унутрашњег уређења“ углавном се баве мањом количином неизвесности од послова „вањског уређења“, па ће они полако и неприметно тежити да постају женски.

Из наведеног је, надам се, јасније да образовање постаје и да ће постајати све више женска него мушка ствар, као и запошљавање на основу образовања. У прилог овим тезама навешћу још само историју образовања, из које је видљиво да је оно било претежно „мушка ствар“. Више се тицало ризика него сигурности, са накнадним (повременим и у таласима све већим) продирањима осталог становништва у те сфере. Из развоја филозофије кроз миленијуме и векове такође се запажа и поменута већа склоност за подмладак код људи, него код осталих врста.

Питање: Шта је то „застаревање“?

Одговор: Промена ће (због начелног минимализма информације) настојати доћи у стање кружног процеса, стојећег таласа. Зато што је сва материја таласне природе, зато је Шредингерова таласна једначина (1926) тако „чудновато“ универзална. Она нам служи за предвиђање појава квантне механике са, до сада у физици, невиђеном прецизношћу.

Шредингерова таласна диференцијална једначина другог реда настала је из његове идеје да тестира тада смелу Де Бројеву хипотезу (1924) о таласној природи материје. А ова, опет, могла је доћи и из Фуријеове теореме (1822) која каже да се (скоро свака) функција може писати као (бесконачан) збир хармоника.

Дакле, успе ли „промена“ (информација, количина неизвесности) упасти у „кружно стање“ — смириће се. Настављати ће се мењати само у односу на своју локалну околину, па ћемо тада рећи да она „застарева“.

Previous

Next