July 2021 (English ≽)

Pseudo-reality

Питање: Ово је проблем?

Одговор: Пише „То је проблем“ (This is a problem), али то није проблем већ најава решења. Оно је је (још један) корак физике ка (мојој) теорији информације!

Цитирам даље: Физичари су коначно успели да тестирају мисаони експеримент који је 1961. први предложио добитник Нобелове награде Еуген Вигнер. Експеримент је познат под називом „Вигнеров пријатељ“ и подешавање није превише сложено. Почињете са квантним системом који има два стања у суперпозицији, што значи да док га не измерите, оба стања постоје истовремено. У овом примеру, поларизација фотона (ос на којој се врти) је и хоризонтална и вертикална.

Вигнеров пријатељ је у лабораторији и изводи експеримент, а након мерења, систем ће се срушити (колабирати) и фотон ће бити фиксиран у једном од та два стања. Али за Вигнера, који је изван лабораторије несвестан резултата мерења, квантни систем (који је, такође важан, укључује и лабораторију) је и даље у суперпозицији. Упркос наизглед контрадикторним резултатима, оба су тачни. (Ово је слично Шредингеровој мачки, мисаоном експерименту такође о суперпозицији, са замишљеним Шредингером и његовом мачком у кутији.) Дакле, чини се да коегзистирају две објективне стварности, Вигнерова и Вигнерова пријатеља. И ово је проблем.

Тестирање ове идеје дуго није било могуће. Није лако разрадити формулу квантне механике за Вигнера када види свог пријатеља како експериментише. Али захваљујући недавним открићима, истраживачи су успели да конструишу експеримент квантне механике који би репродуковао управо то. Крај цитата.

Идеја „много светова“ у квантној механици није Вигнерова, него је Еверетова (1957), а шире гледано она је и Њутнова (који је чак дозвољавао могућност егзистенције „светова“ са другачијим законима физике) и још неких истраживача, па назад кроз историју све до „мултиверзума“ митологије Древне Грчке.

Питање: Где је ту (нова) теорија информације?

Одговор: Идејa „паралелне реалности“ у (мојој тада „будућој“) теорији информације, заснивана је на једном тополошком доказу броја димензија, који сам откривао почетком 1980-их, а о којем можете читати рецимо у касније писаној књизи Информација перцепције на страни 59. Тај доказ и данас сматрам јачим од осталих. Држим га значајнијим и од овог експеримента, посебно, пре свега зато што бисмо иначе прво сумњали у тачност рада некога у лабораторији који би „доказао“ да однос обима и пречника круга није пи (𝜋 = 3,14159...), него у теорему геометрије која о томе говори. Затим и због важности теорија уопште, које интегришу идеје и без којих је набрајање самих чињеница поприлично бескорисно.

Veracity

Питање: О „досадној“ науци..?

Одговор: Узбуђење које доживљавамо у очекивању да падне гол, насупрот равнодушности при гледању старих утакмица, говори о значају неизвесности. Она је суштина виталности, слободе и информације.

Слично се догађа познаваоцу који пажљиво ишчитава старе текстове проверене науке, јер верује у неизмерну и непредвидљиву моћ истине. А истина и информација еквиваленти су, јер не би се могло десити нешто што би се могло доказати да се не може десити. Истина и физичко дејство због истог су еквиваленти, па онда и информација и дејство.

Овиме смо у складу са Геделовом теоремом непотпуности, која каже да не постоји логички систем који би садржавао све истине, али заправо циљам на нешто даље. Са универзалним истинама, свеприсутним и свевременским (каква је „2 + 2 = 4“) комуницирамо коначним перцепцијама, рецимо „разумевањем“ или „интеракцијама“. Сваки такав исечак (коначног из бесконачног) својеврсна је слободна информација, а тиме и дејство које чини збир квантованих производа „промењене енергије“ и одговарајућег „протеклог времена“. Другим речима, делови универзалних истина су „информације перцепције“, S = ax + by + cz + ..., при чему су први фактори сабирака енергије (импулси) а други одговарајућа времена (путеви).

Space Memory

Питање: Откуда идеја о „меморији простора“?

Одговор: Теорија информације која о томе говори, може се поставити на неколико различитих група начела зависно од приоритета који прво треба сагледати. Али како год, она редефинише појам „памћења“ чиме оно постаје применљиво и на сам простор. Та начела су свеобухватност информације у смислу основног ткива космоса, суштином у непредвидљивости и многострукости (комуницирамо, односно интерагујемо, јер немамо све), затим су ту закони одржања и минимализма (вероватније и мање информативно су чешћи исходи). Неке од ових особина могу се извести из преосталих.

Оно што се десило оставља траг у свету који назовимо „сећањем“. Та прошлост (делом) може утицати на будуће догађаје и обрнуто, може се реконструисати из садашњости. Тако, ако у некој корпи имамо три јабуке па јој додамо још једну, биће их четири. На основу стања геолошких плоча Земље данас, сазнајемо нешто о њеној прошлости. Светлост која је летела кроз свемир милионима година казује нам о местима одакле је кренула. Све су то врсте (генералисаног) памћења.

Фотон (честица светлости) оставља траг о себи током својих дугих путовања кроз дубоки свемир, претпостављао сам, парафразирам, да ту није у питању „да ли“, већ „како“? Свемир се стално мења (доследно начелу непредвидљивости), а мења се и сам фотон гледано у неком ширем контексту. У ужем контексту, он се мења због Доплеровог ефекта, али и у још ужем, у смислу Хераклитове изреке да не можеш два пута ући у исту реку. Ново је питање: како ово последње?

Укратко, одговор на ово последње питање биће да старењем простор постаје све „дебљи“, да постаје све већа „гомила“ догађаја који су њиме ходили, дакле да „памти“. Са овим се сви горњи принципи, који на први поглед могу изгледати чудни или неспојиви, одједном уклапају у познату физику.

На пример, вероватнији догађаји чешћи су и веће су шансе да се супстанца (нестабилнијих фермиона) претвара у простор (дружељубивих бозона), него обрнуто. То је у складу са законом одржања информације, јер иако има све мање информације саме супстанце, има је једнако укупно укључујући простор. Зато се свемир шири. Други закон термодинамике сада важи само за супстанцу чија ентропија спонтано расте док њена информација опада.

Све испричано већ сам раније писао у текстовима са рецензијама и датумима, тако да цитирање ових навода треба односити на те раније тренутке. Међутим, добри су изгледи да ове тезе још дуго изгледају „веома ново“ јер одударају од „веома материјалистичког“ концепта савремене физике.

Twins

Питање: Јесте ли објашњавали „парадокс близанаца“?

Одговор: Да у више наврата. У смислу теорије информације, поента тог „парадокса“ је напуштање сопственог инерцијалног простора једног од браће да би се вратио на терен другога. Њему за толико фали „садашњости“ колико је у напуштеном инерцијалном систему био у паралелној-реалности.

То је мисаони експеримент специјалне теорије релативности, а разрешење наводног парадокса који се дешава започео је и сам Ајнштајн својевремено. Завршница те приче, верујем, долази са „теоријом информације“ (мојом). Када други брат одлази свемирским бродом, релативно време му тече спорије и он је све даље у прошлости у односу на време првог брата. Када се брод окрене и усмери путем назад, време му и даље тече спорије али зато што ће се два брата срести у заједничкој садашњости, други је до сусрета — у будућности првог.

Како то — одговор лежи у егзистенцији паралелне реалности којој други брат делом припада, за разлику од првог. Исто је и обрнуто, први брат је у делу паралелне реалности која не припада другом, али поента је у томе да други излази из своје и враћа се првој. Губитак времена другог брата у односу на првог једнак је разлици времена поменутог смицања у прошлост и будућност другог брата. Тачно толико је други брат млађи, него што би био да се није кретао, колико је своје садашњости оставио у параленој реалности.

Из овог објашњења се заправо види да теорији релативности недостају додатне димензије времена, идеја коју је Ајнштајн упорно одбијао, да би се та његова прича заокружила. Лепоту целине чини и наставак (овде га изостављам) по којем се види да је гравитациона (инерциона) сила управо манифестација „принципа минимализма информације“. Поклапање та два рачуна сада је (биће) највећа препрека евентуалном одбацивању теорије информације.

Напомињем да је Ајнштајн био тако рећи свестан овог решења, али га није хтео прихватити, јер, такође био је свестан, да би се тада морао одрећи каузалности у физици. Причао је својевремено са Ландауом, совјетским фичарем нобеловцем. Они су разговарали о сличној теми поводом Ландауовог запажања да из гравитације, према општој теорији релативности, енергија цури негде напоље (и долази однекуд).

Fluid

Питање: Какве има везе Бернулијева једначина флуида са теоријом релативности?

Одговор: У мојој књизи „Простор-време“ (1.3.4 Притисак, стр. 75-77) је детаљније о томе. Постоји један парадокс теорије релативности, замишљени експеримент са два воза који се мимоилазе и који наводно обара ту теорију. Добио сам ту причу једном приликом од колеге који ми је саветовао да се манем теорије релативности, јер као што се из парадокса види, тврдио је он, та теорија није тачна.

Међутим, анализом ситуације као да је „све ок“, затвори се круг логике и испадне да је „парадоксална прича“ била добра основа за још један доказ одавно познате Бернулијеве теореме (Daniel Bernoulli, 1700–1782, швајцарски математичар), која поред осталог објашњава потисак због којег авиони лете: флуид (гас или течност) који се брже креће усисава.

Укратко, два вагона се мимоилазе једнаким али супротним брзинама у односу на посматрача који мирује на насипу. Вагони су отворени на суседним страницама и толико су близу да ваздух може слободно прелазити из простора једног вагона у други. Притисци из обе собе једнаки су и нема принудног прелажења ваздуха.

Посматрано из првог од два вагона, ваздух другог се креће и врши усисавање. Посматрано из другог вагона, ваздух првог се креће па први врши усисавање из другог. Због принципа релативности кретања настаје парадокс: који вагон заправо усисава ваздух?

Разрешење парадокса је контракција дужина у правцу кретања вагона који се релативно креће. То је контракција сразмерна тзв. релативистичком коефицијенту „гама“. Он се при релативно малим брзинама у односу на брзину светлости представља са два сабирка од којих један одговара потенцијалној енергији (мировања тела), а други кинетичкој. Први сабирак је јединичан фактор, а други је сразмеран са квадратом (релативне) брзине, што се испоставља тачно једнаком вредношћу Бернулијевог бочног притиска флуида.

Дакле, покретни вагон се скупља по дужини и сабија ваздух стварајући додатни унутрашњи притисак ка вани тачно једнак потиску усисавања због кретања тог ваздуха у односу на вагон који мирује. У случају посматрача са насипа, притисци ваздуха из вагона ка вани и ка унутра такође су једнаки.

Тако се једна од замишљених ситуација која је требала да сруши теорију релативности претворила у њен тријумф. Узгред речено, ја након тих писама, пре штампања поменуте књиге (Простор-време, 2017), нисам више виђао да овај „парадокс“ кружи форумима наводних физичара, а нисам виђао ни његово разрешење. Нигде их нико ни у широј литератури није више помињао, колико ми је познато.

Central Force

Питање: Гравитација има масу — видео сам један наслов који сте лајковали. О чему се ради?

Одговор: То је једно веома старо питање (Might gravity have mass?), можда још из времена Њутна (Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica, 1687) и до данас је без ваљаног одговора, па сам се њиме „морао“ бавити и са становишта „теорије информације“ (моје). У књизи „Прилози теорији информације“ сажео сам неке прорачуне на ту тему. Парафразираћу.

Нарочито у одељцима о „централном кретању“ (8, 9 и 10) доказује се да централна сила (Сунце, језгро атома и уопште) која набој (планета, електрон и слично) покреће по коникама (елипса, парабола, хипербола) делује на њих (бозонима који се крећу) брзином светлости, али и обрнуто, ако се носиоци централне силе крећу брзином светлости онда су путање набоја конике. Кратко, путања набоја је коника ако и само ако се централна сила простире брзином светлости.

Поменути се докази своде на диференцијалне једначине кретања, тако да ставове можемо називати и теоремема (физика их не може оспорити). Такође је позната теорема да се дејство централне силе преноси брзином светлости ако и само ако она опада са квадратом удаљености.

У комбинацији ове две теореме даље се анализира кретање Меркура око Сунца, чији перихел елиптичне путање се након сваке револуције мало помера унапред. Меркур је специфичан у Сунчевом систему, јер је најближи Сунцу — он је у најјачем пољу гравитационе силе Сунца. Због тих померања, путања Меркура пре је нека завојница него елипса. Другим речима, она није коника!

Сличне аномалије запажене су и у кретању маса око снажне црне рупе у средишту наше галаксије. Стога закључак да је брзина светлости у јаком гравитационом пољу мања, него изван поља (обе у вакууму)!

Потврде о мањој брзини светлости у јаком гравитационом пољу могу се тражити и на основу метрике простора коју такво поље дефинише, или рецимо Снеловог закона (Speed of light). Информатичке последице су бројне, а једна која се највише тиче поменутог је да „простор памти“, те да прошлост гравитационо делује на садашњост.

Dark Matter

Питање: Шта кажете на ово information has mass ...? (у вези са мојом теоријом информације)

Одговор: Да, ово је корак ка „теорији информације“. Они још лутају. Маса, тачније инерција, расте са „спорошћу“ (у односу на брзину светлости) тела. Тело спорошћу добија сопствено време и способност (неизбежност) продирања кроз слојеве времена. Време, брзина протицања садашњости, које опажамо је мера (количине) догађаја датог тела (система, места). Та мера је и „мера запињања“ тела за „слојеве времена“, сагласно са којом делује „принцип минимализма информације“.

То је укратко опис, скица објашњења простора, времена и материје помоћу теорије информације. Ентропија супстанце спонтано расте и тиме опада информација супстанце која (због закона одржања информације) се уграђује у исту количину простора, брзином коју диктира разлика вероватноћа преласка „супстанце у простор“ и „простора у супстанцу“. Зато што је прва од ових вероватноћа већа, супстанца се топи у простор, простор настаје и свемир се шири. Зато што нешто од „споре'' супстанце остаје „заробљено у прошлости'' у облику простора, зато имамо „тамну материју“, која је бар једним делом та „заробљена“ која из прошлости гравитационо делује на садашњост.

У том правцу ће ићи ове теорије. Гледај и чуди се, јер негде на том путу, можда за пет али вероватно и више година, приметиће да сам ја о томе књиге написао (које за сада скоро нико не чита) много раније.

Conjecture

Питање: Може ли се Геделова „теорема немогућности“ применити на скуп реалних бројева?

Одговор: То је питање којим се од пре 20-ак година баве математичари Шиндлер (Ralf Schindler) и Асперо (David Asperó). Било је присталица њихових доказа (тзв. форсирања и звезде), али и оних који су их сматрали погрешним, укључујући и саме ауторе понекад (How Many Numbers Exist). Објаснићу укратко њихова два поступка и онда покушати дати и моје мишљење.

Форсирање реалих бројева (енг. forcing) је поступак уочавања реалног броја на апсциси (x-оси бројева) чиме се врши њена подела на две стране, леву и десну. Тако се добија низ итервала који је сваки дељив на две бесконачности, јер између свака два реална броја постоји реалан број који тај интервал дели на два подинтервала са бесконачно (континуум) много реалних бројева.

Ово дељење не мора бити узастопно, попут неког пребројавања, па се Шиндлер питао шта је са реалним бројевима који су границе интервала. Њих има континуум много, па је укупан број реалних бројева у интервалима заправо континуум континуума, тј. бесконачност вишег реда. Он би тако доказивао да реалних бројева има више (од континуума) него што то сматра теорија скупова.

Метода звезде (*) је Асперова. Он посматра реченицу „за све A постоји B такво да је C“ и примењује је на скупове. Па каже, за сваки скуп R реалних бројева постоје реални бројеви који нису у том скупу. Тиме је опет Канторова „коњектура“ (енг. conjecture — аксиома о бесконачности) оспорена, налазом да реалних бројева има више него што теорија скупова сматра да их има (континуум).

Укратко то је то. Моје мишљење је нешто друго. Са становишта „теорије информације“, где је ткиво света информација а суштина информације неизвесност, када је и сам космос (ма коликим га замислили) такође нека информација. Он такав је и неизвесност, по себи и у односу на нешто, што значи да „има космоса и изван космоса“. То је информатички еквивалент Геделове теореме немогућности (ма како била оширна и велика нека теорија, она је увек некомплетна).

Међутим, ова „метода информације“ не може се применити на „скуп реалних бројева“, бар не на онакав каквим га познајемо — зато што га познајемо. За сваки дати број ми тачно знамо да ли је он „реалан“, да ли он припада „скупу реалних бројева“, или не, па према томе, такав нема неопходну неизвесност.

Иначе питање бесконачности физичке реалности још увек је поприлично отворено, иако теорија информације ту мора „окренути лист“ у о односу на познату физику. О томе је ту, у прилогу Infinity, мој недавни једноставнији одговор о бесконачности.

Emergence

Да, ово How Complex Wholes Emerge From Simple Parts је занимљива и још „неоткривена теорија“, о којој сам писао у књизи „Физичка информација“ пре неколико година. Шенонова информација приказује мањи износ информације за онај део који недостаје да би важио закон одржања информације (још увек „дискутабилан“ у физици). Тај недостајући дефицит, а који је израчунат у поменутој књизи, је латентна информација која се појављује приликом организације. При томе и индивидуе додају нешто од своје информације колективној.

Ентропија је нека врста „реципрочне“ вредности информације; када прва расте друга опада и обрнуто. Зашто је то тако „несретно“ дефинисано, треба питати преминулог Клаузијуса, математичара који је мало пре 1860. године користио скраћеницу S = Q/T (количник топлоте Q и температуре T), за коју је приметио да му често треба у израчунавањима топлотних машина, па је назвао „ентропијом“ (грч. стидљивост, окренутост унутра, унутрашње својство), не покушавајући да изразу да неки физички смисао.

Pitanje: A kako se u to uklapa Emergence?

Одговор: Тако што је информација неуништива, попут енергије. Заправо, закон одржања енергије може се извести из закона одржања информације (информација је дејство: производ промене енергије и протеклог времена), посматрајући неки физички систем током дуже времена, у константним јединицама времена.

Отуда је „имерџенс“ (настајање) појава попут настајања потенцијалне из кинетичке енергије и обрнуто.

Потсећам, из мојих текстова, из истог „закона одржања информације“ може се извести и „закон одржања вероватноће“. За овај нисам сигуран да ли је још откривен у физици.

Pitanje: Neki fizičari malo čitaju teorije mimo utabanih staza?

Одговор: Тако то некако и иде у науци. Ми данас у школи учимо о радовима Џорџа Була (Булова алгебра, Алгебра логике), коју је свет науке „открио“ негде у време прављења првих компјутера (половина 20. века), а то се дешавало век након Булове смрти. Он је живео анонимно у Даблину и радио као наставник математике у тамо некој школи.

Gibbs paradox

Питање: Да ли је Гибсов парадокс (стр. 21 и 119 у прилога) једина „аномалија“ ентропије?

Одговор: Није. Има их још које сам откривао радећи на „теорији информације“. На пример, ако прогласимо да већа ентропија значи мању информацију и обрнуто (што је скоро свугде у теорији информације), онда имамо један парадокс са релативношћу кретања.

Опажена ентропија тела у кретању (посуде са гасом) била би мања за релативног (који посматра посуду у кретању) него за сопственог посматрача (који мирује поред посуде). Није то лако приметити, али ево неких индиција.

Молекулама гаса расте ентропија уколико се оне равномерније распоређују. Међутим, у случају њиховог оптималног, равномерног распореда за сопственог посматрача, оне имају неравномеран распоред за релативног, јер се јединице дужине скупљају дуж правца кретања али не и окомито на тај правац.

Други пример било би израчунавање ентропије (S = Q/T), по Клаузијусу који ју је открио и дефинисао (почетком 1850-их) као количник топлоте и температуре. Она (S) расте, приметићемо сада, када температура гаса (T) брже опада од његове топлотне енергије (Q). То је дискутабилно запажање у физици, за сада када наставак припада само „теорији информације“.

Релативна топлотна енергија није већа од сопствене, него је већа само кинетичка енергија. Само кинетичка енергија је оно што се добије као вишак повећањем брзине тела. При томе, већа је релативна температура тела (црвени помак, Доплеров ефекат), а зато је мања ентропија. Релативна ентропија мања је од сопствене! Отуда закон инерције, јер тело неће спонтано ићи у стање мање ентропије.

Питање: Добро, рецимо да ти верујем, али где је ту онда информација?

Одговор: Са опадањем ентропије, информација би се требала повећавати, што се у овом случају такође догађа, осим што вишак информације одлази у паралелну-реалност. Релативни посматрач таман толико види успореним свет тела у кретању, коликим делом је тај сопственик зашао у псеудо-реалност. Релативни види мању „количину догађаја“ покретног тела и зато његово време види споријим.

Али то је дуга прича, опширна, једна прилично нова теорија која на помало другачије и једнако тачне, ако не и тачније начине, објашњава познате феномене физике. Она се не тиче само физике.

Cycles

Питање: Где је грешка у овом програму ..., можете ли ми помоћи?

Текст наредби је предугачак и непотребно га је наводити, као што ћете видети из одговора. Саговорник није доступан.

Одговор: Код је добар, али алгоритам не ваља. Учињена је типична грешка „одличних“ програмера који више воле да пишу километре наредби дневно (и имају добар „учинак“ на послу), радије него да мозгају полако (ленствујући и дангубећи) о алгоритмима (што се наводно слабије плаћа).

Наиме, нису све величине скаларне (неке су вектори, или тензори и слично). Не важи за сва вредновања транзитивност (преносивост) релације поретка (мање је од, или веће је). Ако је A „веће“ од B, а B је „веће“ од C, не мора A бити „веће“ од C. Објаснићу на примеру политичких избора, или шаховског турнира, а када се разуме проблем онда је лако додавати и друге примере.

Рецимо да током неког гласања имамо три коалиције A, B и C, свака са по три странке. То могу бити и три шаховске екипе са по три табле („првом“, „другом“ и „трећом“ на којима су тим редоследом њихови најачи играчи) на неком шаховском екипном турниру, или утакмице другачијих тимова. Након такмичења (гласања) нека су резултати представљени „магичним квадратом“ 3×3 чији су бројеви (2,7,6; 9,5,1; 4,3,8) три по три распоређени у три реда, на слици десно. Збир бројева у сваком реду и свакој колони је 15.

Види се да коалиција A побеђује коалицију B скором 2:1 (водећа странка коалиције A губи од одговарајуће из B односом гласова 2:7, али друга њена странка побеђује другу односом 9:5, а трећа трећу са 4:3). Коалиција B побеђује C скором 2:1, али такође и коалиција C побеђује A истим резултатом 2:1. То се дешава A > B > C > A. Програм погрешно претпоставља да упоређујући по две екипе и редајући величине у „опадајући низ“ увек мора доћи до редоследа где је на једном крају најбољи, а на другом најлошији од тимова (коалиција).

Кôд програма је добар, али негде на почетку треба тестирати варијабле да би се проверила транзитивност њихове релације поретка. У случају да те релације нема (као у примеру са магичним квадратом), програм треба поштено констатовати да не постоји најбољи избор, да у том случају нема најбољег тима, односно решења, или стратегије.

Писао сам о томе раније (в. у прилогу „Информација перцепције“, стр. 37-38), а мислим да има и нека Нобелова награда из економије за откриће да нема увек најбоље стратегије у инвестирању на берзама и у неким сличним пословима.

У мом случају, у теорији информације, овакве нетранзитивне (непреносиве) релације поретка служе као доказ да информација (чија суштина су неизвесност и промена) може побећи у „циклично кретање“, када стално може тежити ка минимализму (принципу најмањег дејства, односно најмање комуникације), а да при томе, заправо, у некој широј слици, чини стојеће таласе.

Tit-for-tat

Питање: Вреде ли знања о стратегијама из математичке теорије игара у политици и, ако да, користе ли и препознају локални политичари те вредности?

Одговор: Теорија игара је нова грана математике, па утолико и непознатија. Многи који су нешто чули о њој рећи ће да је „недовољно испитана“, а заправо теорема је теорема била она Талесова (о једнаким периферним угловима над истом тетивом круга) откривена осам векова пре нове ере, или нека нова од јуче. Према томе, углавном не очекујем да људи уопште и посебно локални политичари имају знања о вредностима стратегија теорије игара. То је тако и када тврде да нешто о томе знају.

У бољем случају то „знање“ је на нивоу филма „Бриљантан ум“ у којем је Расел Кроу глумио математичара Џона Неша, добитника Нобелове награде за економију, или сличног плитког објашњења „Нешовог еквилибријума“ помоћу од раније познате „затвореникове дилеме“.

Питање: Постоје ли боље и лошије такве стратегије за политику?

Одговор: Да наравно. Софтверска такмичења стратегија теорије игара одржавају се већ од 1980. године. У прилогу (Axelrod's Tournament) се види да се тада као шок, изненађење, појавила међу најуспешнијим стратегија „тит-фор-тат“ која је варијација „око за око и зуб за зуб“. Касније је примећено да се ова стратегија може још побољшати додајући повремено, ретко и непредвидљиво, кршење правила.

Видљиво је да су империје у успону чешће следиле ову тактику, а ређе њихове жртве, или те империје у паду. Такође, ову тактику налазимо у успостављању равнотеже снага живих бића на земљи, па онда и као начин да се дође до стабилнијег компромиса, бољег рецимо од оног унапред задатог, напамет постављаног, какав је чест случај у локалној политици.

Питање: Предвиђа ли теорија информације нешто око тога?

Одговор: Наравно, ако је реч о мојим открићима. Већ „информација перцепције“ која говори о спрези „способности“ и „ограничења“, односно о надметању два опонента, показује већу вредност (виталност) када се на јаке потезе одговара јаким а на слабије слабијим. При томе, неизвесност додаје вредност, па непредвидљивост играча подиже ниво игре.

Пратећи понашање и одлуке разних политичара кроз историју, може се закључити да нису знали много о овим тактикама. Нарочито мање значајни у историји прецењивали су понизност а, што се тиче наших локалних лидера, повољност која их у тим токовима спашава, за сада, је једнако претерана ароганција њихових противника.

Lions

Питање: Зашто су лавови толико пута неуспешнији у лову на дивљач од Шимпанзи?

Одговор: Искрено речено не знам, али могу нагађати... Речено ми је ок, па сам настављао, а ево дела који је саговорнику био најинтересантнији.

Лавови као и бонобо мајмуни немају опасних природних непријатеља и „феминизирали“ су. Слабо је примећено, али лавови живе у чопорима који су мање него формално „мушки“ уређени, што је, сматрам, дуготрајна (кроз генерације) последица одсуства опасности. То што су феминизирали а нису успели развити органе за варење траве и биља, него су и даље упућени на преживљавање као ловци, предатори и месождери, могла би бити еволуциона клопка у коју су упали. Друге велике мачке савана у том смислу су у још тежој ситуацији.

Лавови у наредном периоду наставиће еволуирати у недовољно интелигентну врсту да би били успешни ловци, а да апсурд буде већи „развијаће се“ и у физички слабију врсту. Да су предатори (грабежљивци) интелигентнији од свог плена познато је, али је познато (на несрећу лавова) и да плен полако еволуира у интелигентнтнију, бржу, јачу врсту захваљујући предаторима. То је слично, такође „чудној“, појави да припитомљавањем животиње губе мождану масу. Кажем наводно чудно, јер то је очекивана појава узмемо ли за озбиљно (моју) теорију информације.

Остали разлози наведени у разговору (истребљивање крупнијих примерака лавова од стране људи, смањивање њиховог станишта, нестанак друге крупније дивљачи са којима би се они морали такмичити) тривијални су, па их прескачем.

Лавови и крупније мачке немају сјајну будућност.

Apes

Питање: У коју врсту организације ће нас будућност одвести?

Одговор: Бонобоси су грациозни мајмуни (Chimps & Bonobos). Њихове дуге ноге, уска рамена и мала глава дају витку грађу. ... Док шимпанзе одрастају у тамније лице, бонобои се рађају с тамнијим лицем и ружичастим уснама. Једна од највећих разлика између наших еволутивно најближих рођака је та што су у бонобо друштву женке главне, а код шимпанзи мужјаци.

Бонобо се показују вештији у социјалним односима, док су шимпанзе то у задацима који захтевају употребу алата и разумевање физичке узрочности. Шимпанзе нису толико снажније од људи колико се мислило (некада се процењивало се да имају снагу 6-7 пута већу од људи), већ свега око 1,5 пута у односу на телесну масу. Бонобо су још слабији. Уопште, мајмуни (apes) имају сличну структуру мишића као људи.

Иако временски, веома блиски рођаци, бонобо и шимпанзе је еволуција развила другачије према станишту где су живели. Bонобо живе у сигурности окружења делте велике афричке реке Конго, на малој територији, али у релативном изобиљу и без озбиљних непријатеља. Шимпанзе живе дуж екватора у страху од горила и других великих грабежљиваца Африке. Хране се као биљоједи, сакупљачи и месождери. За разлику од бонобо мајмуна који су слаби или никакви ловци, шимпанзе спадају у најефикасније ловци међу предаторима уопште, осим неких инсеката. На пример, шимпанзе су око седам пута ефикаснији у лову на дивљач од лавова.

Одговарајући на горње питање, судећи према развоју најближих врста наших „рођака“, рекао бих да идемо ка развоју сличнијем бонобоу. Бићемо срећнији, грациознији, мање главе, мање памети, мање физичке снаге, мање склоности ка убијању, веће социјалние интелигенције и мање когнитивне. То би било отприлке то и према „теорији информације“.

Teaching

Питање: Куда иде образовање?

Одговор: Добра теорија је као добро уређена држава. Тражимо је због смањења опција, смањења неизвесности, хтијући више сигурности. Зато они који желе више реда, одлагање непријатних ризика, мање страха и срљања, улажу у образовање. Бојим се да сам вас тиме разочарао, јер је уобичајено мишљење да диктатуре не желе школство, а ја испадох да се са тиме не слажем.

Међутим, ово је доследно ставовима као у прилогу Development. Разлика је у томе шта диктатура жели од образовања, а шта неко жељан оригиналности. Затим се горње објашњење слаже и са тежњом цивилизација које, на врхунцу, након углавном необуздане, агресивне и неуредне фазе, желе прећи у смиренији и уређенији облик друштва, када постају спремнији и за побољшање ширег образовања следбеника.

То нам све казује о сличности слободе, посебности и живахности са информацијом, а диктатуре, дисциплине и правила са „принципом минимализма информације“. Зато што „жива бића“ располажу вишковима избора у односу на „неживи свет“ физике, а овај принцип их све тихо али упорно вуче ка смиривању, ка стањима најмањих дејстава, зато уместо страха тражимо сигурност и, када год можемо, из нереда тежимо реду, желећи добре теорије, чврсто тло и утабане путеве.

Будућност учења (The future of learning) је у реченом утезању ако свет постаје сигурнији, односно у креативности ако постаје заиста слободнији. Зато ове наводно паметне текстове (које ми шаљете — кажем дописнику) читам са резервом. Писци тих текстова ретко су свесни сила природе које нама управљају.

При томе не треба сметнути из вида ни закон одржања информације. Он свако живо или неживо биће чини информатички спутаним, са сопственим ограниченим опсегом њему „пријатне количине неизвесности“. Када се нађемо на горњој граници тог „појаса информатичке удобности“ (у страху од слободе) желиимо више реда, а када падамо у дефицит могућности тада желимо мање диктатуре. Зато нас особе склоне учењу знају „изненадити“ својом несклоношћу оригиналности, али то је већ једна друга тема, сама за себе и довољно опширна за посебну прилику.

Unfinished

Питање: Писали сте нешто о теоретичарима равноправности и недовршеној еманципацији, а где то могу наћи? (наводно се бави тим темама)

Одговор: Ваљда се може и тако рећи. Проблем са „недовршеном борбом за људска права“ (у прилогу: The unfinished human rights struggle of this century) је у „теоретичарима равноправности“ који не виде да је то „борба“ која нема краја. Односно која може имати крај, али тада друштво не би могло имати развојност. Проблем са развојем је што се никада не може тачно знати ко и како ће учинити неки наводно позитиван помак.

Као и у науци и свугде, није свака теорија добра. Упркос томе што је добра теорија злата вредна, она је реткост јер се погрешне идеје није лако одрећи. Танки мислиоци нелако признају да нису у праву, а полуистина је свима привлачнија од истине и догме се жилаво не дају. Надам се да је речено довољно?

Питање: Да, а може ли још само укратко где би они могли грешити?

Одговор: Укратко, према „теорији информације“ (мојој), ми смо у свету неизвесности у којем су, у сложенијим условима, даље одпливале двополне врсте. Улога мушког пола било је „срљање“, страдање и освајање нових територија (начина) да би се осигурао просечан представник врсте (много више од 2/3 мушке популације и још више од тога женске). Мушки пол према томе има улогу преузимања ризика и мањи њихов број (много мање од трећине) учинио је несразмерно значајнији део помака наше културе и знања уопште, које историјски сматрамо кретањем ка бољем. Не кажем да нешто што изгледа „боље“ сада, мора такво бити и касније.

Еманципација осталих (води се као „еманципација жена“, али није само њихова) настаје када се средње вредности популације крећу за том „новом земљом“, по први пут или поново је освајајући. То кретање сматрамо развојем друштва. Уз ових пар предлога, у мом блогу Emancipation, имам још неких „решења“ ове „загонетке“ коју, напомињем, не треба узимати здраво-за-готово.

Freedom

Питање: Улазимо ли у свет већих слобода (How free are we really?), толеранције, људских права?

Одговор: Одобравање само онога што желимо сужава свет могућности. Ако је ово ера „одобреног чињења“, које сматрамо приоритетом законодавства, ми смо онда у добу толеранције ограничене „нечињењем против туђе воље“. Таква води ка смањењу „количине опција“.

Говорим о просечном појединцу, његовој животности, количини слобода, личној информацији. Тешко да откривање алтернативних избора (попут ЛГБТ, педофилије, дечијих права, технологије) може надокнадити те губитке. А то онда значи да ова цивилизација мора заостајати.

Питање: Препознајем ону причу о специјализацији живих ткива са становишта теорије информације?

Одговор: Да, препуштајући се организацији, предајемо јој део личне слободе, нешто од личне количине могућности. Тај мањак информације (просечну) јединку чини мање животном, мање интелигентном, мање свестраном. Дакле, отуда су ткива живог организма ефикасна зато што су специјализована, јер једва имају опција у вишку да не би била нежива твар.

Питање: Види ли се то евентуално опадање слобода још негде?

Одговор: Правни системи (судови) су нам загушени процесима. Да то није само наш проблем, нити је тренутна тешкоћа, потврђује и прилог A New Approach из 1959. године. Није моје да се бавим решењима правних заврзлама, али могу понешто рећи о њиховим узроцима. Корен проблема наше преоптерећености правним системом је принцип минимализма информације којег разумевање би могло помоћи и у решавању, надам се.

Правни системи настоје поправити равноправност грађана радећи несвесно на повећању виталности (информације) друштва, али против њих стоје спонтани (многи непознати) природни токови отпора. Они ће нас лако навући на претерану правну регулацију, дакле у свет редукованих слобода и заостајање.

Питање: Како „мерити“ вишак закона?

Одговор: Можда помоћу вишка сигурности. Постоје неки статистички налази да, шире гледано, свет постаје у просеку сигурније место (The world is becoming a safer place) него што је некада био. Рачунајући да су информација, количина опција, неизвесност, виталност, заједно са иницијативом (понекад срљањем), агресивношћу и страхом, супротности сигурности, ето закључка да улазимо у свет вишка ограничења просечног појединца. Али то се можда и промени. Природа зна изненадити, учи нас теорија информације.

Питање: Приметио сам да ређе коментаришете и одобравате позитивне прописе у области криминала, него што пишете о праву. О чему се ту ради?

Одговор: Намерно је. Дефиницију криминалног понашања сматрам веома клизавим тереном са становишта општег интереса друштва, његове развојности. Тако и политику кажњавања. То су процеси којима не треба долевати додатно гориво, јер су спонтано растући. Њихова снага извире из већ постојећег благог али свеприсутног „принципа минимализма информације“, који сва физичка стања води ка смиривању, а „жива бића“ ка стањима „неживе твари“.

Ово је само „информатичка примедба“, али „злочин и казна“ имају много различитих аспеката о којима се може писати и на наизглед другачији начин, као у том линку једног мог сасвим популарног примера из маја од пре две године.

Питање: Можете ли ми појаснити зашто „информација перцепције“ изражава принцип најмањег дејства физике?

Одговор: Информација перцепције, S = ax + by + cz + ..., као што се види, има форму производа низова. Када су први фактори (a, b, c) неодређености импулса дате честице (физичког система) мерених дуж одговарајућих оса, чије неодређености положаја тада чине низ (x, y, z), онда S изражава збир Хајзенбергових релација неодређености. Поједини сабирци (ax, by, cz) су кванти дејства, реда величине Планкове константе h = 6,626×10^-34 џул-секунди. Они чине најмање могуће слободне физичке информације.

Када су први фактори вероватноће неке расподеле, а други одговарајуће информације (-log a, -log b, -log c), онда S представља Шенонову информацију дате расподеле вероватноћа. Слично претходном случају, што је већи први фактор мањи је други, у сваком сабирку, што у овом случају значи да већој вероватноћи одговара мања информација.

Спајање већих првих фактора са мањим другим чини S минималним, па примери попут наведених репрезентације су „принципа минимализма“. Он је откривен као универзална појава физике и до данас веома проверен прво од стране Ојлера и Лагранжа и касније. Сва данас позната кретања у физици подвргавају се овом принципу и решења су једначина у књизи Минимализам информације (2.4 Оjлер-Лагранжове jедначине, стр. 69. и даље) које га изражавају. У прилогу је дато и извођење Ајнштајнових једначина опште релативности из истог принципа (2.5 Аjнштаjнове опште jедначине, стр. 74. и даље).

Додатно, може се доказати да је информација атомизирана (има најмање своје порције ненулте вредности) и обзиром да се преноси сваким дејством, налази у сваком дејству које је такође квантовано, изводимо еквиваленцију информације и дејства.

Питање: Значи ли ово да са већом виталношћу особа има већу „количину опција“ и већу слободу?

Одговор: Да, овде говоримо о просечним вредностима. То значи да повећање технолошких помагала друштва не доводи нужно до пораста слободе индивидуе. Са друге стране, информација перцепције је спрега два низа, она је збир производа вредности способности и одговарајућих ограничења. У екстремном случају, биће које не би имало било каквих ограничења не би ни мало било слободно, јер су перцепције о којима говоримо увек коначне. Такође важи и обрнуто, биће које не би имало било каквих способности не би ни мало било слободно.

Из реченог следи да постоје неки оптимумуми који информацију перцепције чине максималном (минималном). За дате способности постоје одређена оптимална ограничења и обрнуто, па превише (премало) регулације смањује наше слободе, количине опција, смањује нам моћ дејствовања. У томе је суштина „развојности“, да будемо креативни у науци или уметности, да се у економској трци носимо са најбољима, да успешно ратујемо.