December 2021 (English ≽)

Time Arrow »

Питање: Још само једно питање. Из које области физике да почнем истраживати ток времена? (Детаљ из разговора.)

Time Arrow

Одговор: Из које год, не само из термодинамике, или квантне физике и увек се може наићи негде поред (моје) теорије информације. На пример, из кинематике та би прича ишла отприлике овако.

Телу у релативном кретању време тече спорије. Ономе које одлази, све даље смо у прошлости, а ономе које нам долази приближава нам се његова будућност. Таласне дужине Доплеровог ефекта одлазећем су дуже, долазећем краће (Простор-Време, 1.3.3 Црвени помак).

Дословно, затим, третирајући таласне дужине као густине вероватноће налажења дате честице-таласа на датом месту, налазимо да нам је долажење будућности вероватније од њеног одлажења. Мислим на одлажења нас у прошлост окружења (Информација Перцепције, стр. 58). Тако улазимо у теорију вероватноће кретања, а са њом и у информатику.

Питање: Невероватно, у два корака смо тамо, у причи о „стрели времена“. Мислио сам ипак да имате неки пример у вези са ентропијом?

Одговор: Имам, наравно, али они су отрцани. Међутим, могу се и такви сагледати са „занимљивије“ стране, рецимо на следећи начин.

Енропија спонтано расте — каже Други закон термодинамике, о несметаном преласку топлоте са тела веће температуре на суседно тело мање температуре. Према теорији информације то значи да већа ентропија (хладнијег тела) садржи мање информације од истог загрејаног, па се у таквом молекуле мање непредвидљиво крећу, мање осцилују. Новији и занимљивији део те приче је да се ми сви заједно крећемо ка уређенијем свету.

Уређенији, као извеснији искази, мање су информативни (када знамо шта ће се десити а то се и деси онда оно и није нека вест), па можемо парафразирати да ми „из незнања идемо ка знању“, из неизвесности у извесност. Подсетимо се да је информација неуништива као и енергија и да је описани ход ка будућности уједно и начин нагомилавања сећања. Физички је свет све боље уређен, све је мање информације садашњости, али утолико је више њеног деловања из све дебљих слојева прошлости.

Senses »

Питање: Да ли се наша чула уклапају у теорију информације?

Senses

Одговор: Занимљиво и ретко постављано питање. Ипак, са њиме сам почео са свеском „Природа података“, Нови Глас, Бањалука, 1999. У делу „3. Чула“ тамо пишем, између осталог, да је за активирање чулних ћелија потребна одређена јачина дражи, тзв. праг надражаја. Физичка енергија која је у стању да побуди рецептор и тако произведе известан ефекат на организам, назива се драж (стимулус).

У оквиру раније познатих детаља биологије опажања, акценат се ставља на спрегу субјекта који опажа и објекта опажања, што је на мене дуго остављало тада чудан утисак који је резултирао књигом „Информација перцепције“, Економски институт Бања Лука, 2016. Треба знати да сам у то време чврсто веровао у Шенонове (1948) идеје о чему сам написао књигу „Математичка теорија информације и комуникације“, Друштво математичара Републике Српске, Бања Лука 1995.

О „информацији перцепције“ овде сам често одговарао на питања, о деловима које бих сада прескочио. Довољно је да приметите спрегу субјекта и објекта која долази из поменутих сазнања биологије и физиологије наших чула, а са друге стране од једне у историји психофизике откривене чињенице, да у изнесеним границама диференцијални праг тежи да буде константни разломак интензитета дражи, ΔW/W = const, где је ΔW енергија која мора бити додата да би произвела опажај промене.

Да је енергија ΔW за опажај промене пропорционална енергији W која је већ дата, била је познати Веберов закон (Weber’s law, 1834). Сабирајући редом по праговима, интегралећи, налазимо да је интензитет опажаја једнак логаритму енергија. Корак одатле је Хартлијева формула (1928) о информацији као логаритму (једнако вероватних) исхода.

Константни разломак у Веберовом изразу мора се одредити конкретним мерењем за сваку врсту дражи и велике су разлике у вредности тих константи за различита чула или врсте енергија. Идеју о тим различитостима развијао сам у књизи „Многострукости“ (2018). Претпоставка је била да одступања у екстремним случајевима (интензивних дражи и великих енергија), као и непостојање неких чулних опажаја, долазе из саме еволуције наших чула и њихових грешака бар онолико колико из природе информације.

Следећи део приче о нашим чулима који сам настојао „уклапати“ у (своју) теорију информације су површине. Било да се ради о додиру путем коже, или светлости, мирису, па и звуку, комуникација субјекта и објекта одвија се преко граничних површина. Формализам таквог запажања садржи скаларни производ вектора „способности субјекта“ и „објективних околности“ (S = ax + by + cz + ...), низова обзервабли који разапињу дво-димензионалан векторски простор.

Дакле, одговор на горе постављено питање је афирмативан. Међутим, теорија информације још увек је у домену технике, електроничких рачунала, помало физике и скоро никако биологије. Верујем да нам се само зато учини да она нема везе са нашим чулима и да ће се такво схватање временом преокренути.

Crowd »

Питање: Зашто мислите да гужва смањује број опција и тако изазива синхронизацију (Tsunami), зар није обрнуто, да она прави већу понуду и повећава број могућности?

Crowd

Одговор: Можда може помоћи један управо објављени научни рад који као да ми иде у прилог (blocks of atoms). У тексту се примећује да атоми радо интерагују са светлошћу, да је лако апсорбују и зраче свуда око себе, али да ултрахладни, густи атомски облаци немају ту особину.

„Начин на који густо паковани атоми апсорбују или распршују светлост је другачији“, каже физичарка Амита Деб са Универзитета Отаго у Дунедину на Новом Зеланду, коауторка још једне студије. Према Паулијевом принципу искључења, два иста атома не могу бити у истом квантном стању и, у гужви, догађа се да стјешњени атом не може мењати импулс чиме би постао једнак неком другом атому.

Када атом распршује светлост, он добија импулс, мењајући своје квантно стање, јер шаље светлост у другом правцу. Али ако атом не може да промени своје стање због претрпаних услова, он ту светлост неће распршити. Облак атома постаје транспарентнији, пропуштајући светлост уместо да је расипа.

Да би посматрали ефекат, Маргалит и колеге зрачили су светлост кроз облак атома литијума и мерили количину распршене светлости. Затим је тим смањио температуру да би атоми попунили најнижа енергетска стања, потискујући расејање светлости. Како је температура пала, атоми су распршили 37 одсто мање светлости, што указује да је многим онемогућено да је расипају. Неки атоми су и даље то могли, на пример, гурнути у квантна стања више енергије која нису заузета.

Са становишта теорије информације можемо закључити да ефекат смањења опција у поменутој гужви прави „начелна различитост“, која долази из информације као ткива материје и неизвесности као њене суштине, а чији је посебан случај Паулијев принцип искључења.

У неким другим случајевима то смањење опција сматрам још очигледнијим као, на пример, сапетост путника у препуном аутобусу. Они се од улаза ка излазу морају кретати миц-по-миц и синхронизовано, а све због ограничења у кретању која праве једни другима.

Маса која се тако „заталаса“ пример је преноса слободе појединаца на колектив. Иначе, безусловно повећање „количине могућности“ за све учеснике, са повећањем густине понуђача, углавном а нарочито у жешћим случајевима, ишло би упркос принципа минимализма информације. Вишак информације постаје дезинформација.

Creation »

Питање: Ваше идеје о „сталној креацији“ васионе фантастичне су (Growing), у позитивном и негативном смислу. Стране су ми и верујем да су веома оригиналне. Имате ли неки пример, разраду, примену, да их боље разумем?

Creation

Одговор: У праву сте за оригиналност, јер ова идеја о „сталној креацији“ васионе не долази из религије, нити је могућа у детерминистичком универзуму (доминантном у науци), бар не на начин како је тумачим. Ровита је, млада и неистражена, али могу покушати одговорити на питање.

Универзум неизвесности, који развијам, састоји се (бар) од три просторне и исто толико временских димензија од којих четири, свеједно којих, чине „реалност“ док остатак називам „псеудо-реалношћу“. Додатно, било којих 4-Д од тих 6-Д представљају неку реалност са остатком који је таквој псеудо-реалност. За разлику од званичне физике, у којој се овај додатак такође може извести (Ајнштајнове опште једначине, као и квантне релативистичке, дозвољавају то проширење), моја теорија информације инсистира на објективности неизвесности, упоредо са њеном релативношћу и слојевитошћу.

Последице „објективности неизвесности“ су неприхватање 6-Д васионе као неког статичног контејнера случајних догађаја (кроз који својом садашношћу пролазимо), као и прихватање бесконачности, или уопште математичких истина као дела „неких реалности“. Према томе се информације деле на слободне (кванти и сложеније) и остале. Делови „осталих“ су и бесконачности које пристижу у „контејнер 6-Д“ које га мењају.

Једна врста „промена“ остатка васионе је објективност њене непредвидљивости, упоредо са њеном релативношћу и слојевитошћу. Ово сада значи не само да се псеудо-реалност мења бирањем реалности, него да оне не морају садржавати исте догађаје укључујући и субјектима реалне. За различите субјекте 6-Д васионе нису идентички једнаке!

Наиме, када би 6-Д васионе (реалности са псеудо-реалностима) свим учесницима биле идентички једнаке, имали бисмо поменути статички контејнер и, рецимо, могли бисмо преварити (заобићи) Хајзенбергове релације неодређености. Штавише, у алгебри квантне механике имали бисмо само комутативне операторе. Такође, избор „произвољних 4-Д“ простор-времена из 6-Д васионе не би био могућ, јер би се томе противио принцип минимализма информације.

Conservation »

Питање: Како знати да је нешто „реално“?

Conservation

Одговор: То је кључно питање физике. Завршну реч увек ће дати материјални експеримент, а уводна је ствар добре теорије.

Слично математици коју дефинишу аксиоме и логика, у тражењу „реалности“ изван познатог обично се држим: закона одржања, принципа најмањег дејства и информације. Ово прво је „најчистија“ физика, на коју могу покушати везати један екстреман, до сада невиђен пример. Ради демонстрације.

Сцена куглица на слици представља класичну размену енергије и њеног закона одржања. Скоро све је ту присутно, пренос „апстрактне“ енергије низ појединачна клатна, импулс који прелази сударањем, трење које успорава таласе њихања и ипак оставља места да „разумемо“ сталност укупне количине. Да не понављам познате приче.

У наставку, нека је субјект васионе „реалан“ ако опажа поменути закон одржања. Не кажем да сваки физички систем има исту енергију за сваког релативног посматрача, већ да је она константна током физичких процеса. Тако је релативна енергија покретног тела већа од сопствене, а тело у слободном паду губи потенцијалну и утолико добија кинетичку енергију — са становишта сваког од субјеката.

Затим замислимо да време има додатне димензије, да је случајност објективна појава у смислу да у свету који би нам се десио када бисмо учинили другачије изборе од оних које јесмо такође важе исти закони физике, дакле да прихватимо основне тезе (моје) теорије информације.

У тој теорији, подсећам, Ајнштајнове једначине опште релативности (Простор-Време, стр. 60) као и Клајн-Гордонове квантне механике (Приче о информацији, стр. 152) једнако важе и када се из шест димензија простор-времена узму било које четири. Три од њих су непосредно просторне, а четврта је временска помножена брзином светлости и имагинарном јединицом.

Неки од тих псеудо-светова једним делом су и наше реалности. На пример, у таквој теорији информације, релативни систем је и у паралелном универзуму због чега се опажа мање његових сопствених догађаја и спорији ток времена. Држећи се могућих исхода шетали бисмо овим псеудо-реалностима налазећи свугде исте законе физике, мада никада дупликат неке стварности. За сваки од њихових субјеката важи закон одржања енергије.

Питање: Циљате ли на објашњење квантне спрегнутости?

Одговор: Да, поред још неких. Теорија информације је таква, до даљњег на граници реалног. У њеном оквиру, загонетна квантна спрегнутост (Квантна механика) последица је егзистенције трећег посматрача у односу на којег се десила истовременост спрегнутих ентитета.

У њеном смислу „несхватљиво“ спрезање спинова, Ајнштајновим речима „фантомско деловање на даљину“, иначе „случајних“ догађаја двеју квантно спрегнутих честица, последица је егзистенције „реалног“ посматрача негде у некој од паралелних реалности. Без теорије информације такав „трећи посматрач“ не би се дао дефинисати.

Ајнштајн који је 1935. године, са Подолским и Розеном, открио да постоје спрегнуте честице које мерењем једне „тренутно“ синхронизују своје спинове ма колико се у међувремену удаљиле, није веровао у објективност случајности. Он је зато морао сумњати у математику квантне механике и понудио је идеју „скривених параметара“.

Ове параметре је образложио мисаоним експериментом са две рукавице, левом и десном, стављеним у две различите једнаке кутије које су затим послате на два краја света. Ма колико кутије биле удаљене, отварајући једну тренутно сазнајемо која рукавица је у другој. Као што знамо, Џон Стјуарт Бел је 1964. године доказао (Bell's theorem) противречност Ајнштајнове идеје скривених параметара. Али приметимо, његов доказ неће се односити на моју идеју трећих посматрача.

Такав „трећи“ довољно је реалан да учини енергије и спинове спрегнутих честица усклађенима, што остаје ма каквим њиховим удаљавањем или посматрањем истих из неке друге реалности. Он је у улози онога који пакује Ајнштајнове рукавице, чинећи непотребним фантомске параметре.

Било како било, овим не промовишем тезе теорије информације (то другом приликом) колико указујем на мутне воде појма реалности, које често олако превиђамо.

Light »

Питање: Да ли сте некада размишљали о светлости као посебном феномену теорије информације?

Light

Одговор: Да, наравно, на различите начине. Светлост је видљиви део електромагнетног зрачења, а ствар је договора називати тако и цели тај спектар. Најмање количине светлости су фотони, честице или таласи свеједно, енергије E = hf, где је Планкова константа h ≈ 6,626 × 10-34 m² kg/s, а фреквенција f = 1/τ је број титраја, трајања τ, у јединици времена (секунди).

Постоје најмање количине слободне информације (Приче о информацији, 1.14 Еми Нетер) које су еквиваленти дејству, па за основну меру информације можемо узети управо Планкову константу (h = Eτ).

Све што се креће брзином светлости, c ≈ 300 000 km/s, нема сопственог времена, време му стоји. Стога кретање фотона сведочи о брзини садашњости релативног посматрача у кретању кроз простор-време догађаја, а спорије кретање од брзине светлости — о деловању „силе“ начелног минимализма информације. Та наводна сила је поопштена инерција (Mass).

Путање светлости говоре (релативном посматрачу) о закону одржања вероватноће, или ако хоћете о истом информације, јер тело је ту где је зато што му је такав положај у односу на окружење највероватнији, а на истом месту ће бити и у следећем тренутку осим ако на њега не делује неко друго тело или сила. Праволинијско кретање последица је принципа најмањег дејства, најмање информације, или највеће вероватноће — како хоћете.

Тако долазимо до идеје да је информација у основи силе, упоредо са сличним закључком информације перцепције (Action), те до потребе информатичког тумачења физичких сила. Мањак информације је физички привлачан, а вишак одбојан, а то се сасвим слаже са физиком потенцијала, дакле опет са идејом да је (слободна) информација еквивалент физичком дејству.

Посебна је прича о неизвесности изван граница досега светлости. Било да се ради о непознатом унутар црне рупе, или изван хоризонта догађаја (границе) видљивог свемира, па и самог „видљивог“ свемира, али тренутно његових предалеких места и зато недоступних реалном посматрању, отворене су теме које на свој начин (због ограничености брзине светлости) говоре о реалности случајности.

Светлост у информатици, као што видите, заправо је толико актуелна тема да је право питање колико нас ће бити потребно да је истрошимо, а свакако је једна од оних на које сам се често враћао.

Organized »

Питање: Зашто тврдите да све боље организовано друштво нужно иде ка просечно све мање интелигентним јединкама?

Organized

Одговор: Не верујем да сам то тако тврдо „тврдио“, али у статистичком смислу тако је некако. Идеја произилази из „теорије информације“ коју сам заговарао још у време слепог веровања у Флинов ефекат.

Потсећам, у другој половини 20. века почело се веровати све бољим резултатима IQ тестова западне цивилизације (која је у то време била све боље образована, због чега сам сумњао у врсту „преваре“ — боље увежбаности за решавање). Много су ме тада критиковали познаваоци колеге, тако да сам чак привремено одустао од своје теорије (информације).

Наиме, сматрао сам да жива бића (из тада мени непознатих разлога) акумулирају вишак информације (слободе деловања, количине опција) од неживе твари. Теза иде даље да они тај вишак предају колективу, због чега им на индивидуалном нивоу све мање треба мозак зарад ефикасног и интелигентнијег понашања самог колектива. Чинило се да је идеја о развоју друштвених односа на уштрб виталности јединки лоша хипотеза.

Међутим, недавно, археологија открива да је мозак људи (као и домаћих животиња: Beef cattle) све мањи током последњих 40 000 година (Human Brain), а психологија да су последњих деценија људи са запада на IQ тестовима све мање успешни (Flynn effect). Томе сада додајмо да паметни лакше наседају на теорије завере (fake news) — јер теже да буду различити, да не буду „овце“.

Нејасно место ове теорије и даље је питање необично велике посебности, неуклапања величине људске интелигенције у поређењу са милионима других врста на земљи. Један од покушаја да тај вишак разумем је издвајање због сексуалне привлачности код људи (Intelligence), попут сличног које доводи до шареног перја неких птица, или рогова јелена.

Previous

Next