December 2021 (English ≽)

Latent »

Питање: Појасните ми појам „латентан“ из књиге „Физичка Информација“?

Одговор: Ради се о информацији, дакле „вишку“ који недостаје у дефиницији Шенона, а без којег не важи закон одржања, прво информације, затим количине неизвесности, па вероватноће, а онда нити енергије. Међутим, ма колико то тамо изгледало лако, латентна (скривена) а може се рећи и латерална информација, није лако објашњива.

Наиме, Шенонова информација је посебан случај „информације перцепције“ која је спрега неког субјекта и објекта, укратко два ентитета. У тој књизи се види да информација перцепције може открити скривени вишак информације, неку бочну информацију у односу на главни ток, али тражити од ње да опише и све могуће финесе таквих било би превише.

Пример ситуације која за Шенонову информацију остаје потпуно невидљива демонстрирају прстенови на горњој слици (Borromean rings). Они су три прстена у спрези у којој никоја два нису у спрези. Слична је и појава поља силе (origins of force) коју је 1970. године открио руски физичар Виталиј Ефимов. Он је приметио да се три квантне компоненте могу комбиновати да би се формирало стање слично Боромеовим прстеновима.

У таквом стању, силе које произилазе из комбинације три честице веће су од збира сила повезаних са појединачним честицама. Ефимове силе су потврђене стварним експериментима, иако је сам тај ефекат емергентно својство (Emergence) које не постоји ни у једној честици самостално. Доследно, моја књига потврђује постојање таквих ефеката и код информација.

Time Arrow »

Питање: Још само једно питање. Из које области физике да почнем истраживати ток времена? (Детаљ из разговора.)

Одговор: Из које год, не само из термодинамике, или квантне физике и увек се може наићи негде поред (моје) теорије информације. На пример, из кинематике та би прича ишла отприлике овако.

Телу у релативном кретању време тече спорије. Ономе које одлази, све даље смо у прошлости, а ономе које нам долази приближава нам се његова будућност. Таласне дужине Доплеровог ефекта одлазећем су дуже, долазећем краће (Простор-Време, 1.3.3 Црвени помак).

Дословно, затим, третирајући таласне дужине као густине вероватноће налажења дате честице-таласа на датом месту, налазимо да нам је долажење будућности вероватније од њеног одлажења. Мислим на одлажења нас у прошлост окружења (Информација Перцепције, стр. 58). Тако улазимо у теорију вероватноће кретања, а са њом и у информатику.

Питање: Невероватно, у два корака смо тамо, у причи о „стрели времена“. Мислио сам ипак да имате неки пример у вези са ентропијом?

Одговор: Имам, наравно, али они су отрцани. Међутим, могу се и такви сагледати са „занимљивије“ стране, рецимо на следећи начин.

Енропија спонтано расте — каже Други закон термодинамике, о несметаном преласку топлоте са тела веће температуре на суседно тело мање температуре. Према теорији информације то значи да већа ентропија (хладнијег тела) садржи мање информације од истог загрејаног, па се у таквом молекуле мање непредвидљиво крећу, мање осцилују. Новији и занимљивији део те приче је да се ми сви заједно крећемо ка уређенијем свету (супротно уобичајеном схватању).

Уређенији, као извеснији искази, мање су информативни (када знамо шта ће се десити а то се и деси онда оно и није нека вест), па можемо парафразирати да ми „из незнања идемо ка знању“, из неизвесности у извесност. Подсетимо се да је информација неуништива као и енергија и да је описани ход ка будућности уједно и начин нагомилавања сећања. Физички је свет све боље уређен, све је мање информације садашњости, али утолико је више њеног деловања из све дебљих слојева прошлости.

Current »

Питање: Чини ли ми се или стварно избегавате теоријом информације објашњавати електромагнетизам?

Одговор: Избегавам, али само у овим текстовима, јер приватни предлози са којима сâм баратам могли би сасвим од мене одбити и ово мало колега који ми нешто као верују. Опет, надам се да ће следећих неколико детаља бити очигледно.

Два паралелна електрична проводника, на слици десно, којима струја тече супротним токовима стварају магнетно поље које их одбија, односно привлачи у случају истог смера. То је познато одавно и пуно од тога је у електромагнетизму одавно познато.

Размотримо даље ту исту ситуацију, на један нови начин, када „струје“ чине по један једини електрон, а због принципа минимализма, када „одбијање“ настаје код вишка информација и „привлачење“ у случају мањка. Чињеница да електрони у кретању у истом смеру постају информативно дефицитарни (магнетно се привлаче) говори нам да је изостајање информација селективно.

Подсећам да у „теорији информације“ време дефинишем количином случајних догађаја, а његов успорени ток система у релативном кретању одласком дела тог система у паралелну реалност. Поред осталог, тако од раније објашњавам Бернулијеву једначину (Intake), а сада и интерференцију слободних електрона у истој струји.

Пажљивије гледајући, два истосмерна слободна електрона привлаче се, због чега постају разносмерни и одбојни. Међутим, када су одбојни они су и даље разносмерни па опет одбојни. Другим речима, индуковањем магнетног поља, привлачење електрона је нестабилно (стање равнотеже) које спонтано прелази у одбијање и такво се наставља.

Зато су (слободни) електрони електричном силом одбојни, јер индукују магнетну силу која их одбија, а због таквог филтрирања информација кретањем и деловањем начелног минимализма комуникације. Сам почетак ове приче довољно је уврнут да остатак, за сада, држим само за себе. Вама су довољни Фајнманови дијаграми.

Inertia »

Питање: Теорија информације објашњава инерцију?

Одговор: Да, помоћу начелног минимализма комуникације. Чешће се дешавају вероватнији исходи и томе доследно кажемо да је природа шкрта у разметању информација. Са друге стране је закон одржања који је спречава да се сва расточи тек тако.

На слици видимо ефекат инерције када ауто кочи, смањује брзину, а тела путника настоје наставити се кретати претходном брзином.

У горњем питању, у објашњењу „стреле времена“, примећено је да се физичка стања развијају (крећу се) ка вероватнијим положајима, те ка будућности. Сада додајмо, она одлазе од прошлости зато што им отуда долази више информација. Напред, у будућности укупно је све мање информација садашњости (Growing), али се тај мањак допуњава деловањем из све дебљих залиха прошлости.

Будућност сакрива своје неизвесности (информације) од садашњости слично као што су телу у кретању сопствене информације сакривене од релативног посматрача. Посматрајући покретно тело не опажамо део његових сопствених информација које су тада у његовој реалности и нама недоступној паралелној реалности.

Мањак релативних догађаја толико је пута већи колико је опажани временски ток спорији. Како је информација еквивалентна дејству (производу енергије и времена) и за обоје важи закон одржања, то је релативна енергија тела толико пута већа колико пута му време спорије пролази. Већ из тога наслућујемо везу информације, времена и инертности.

Да би се тело потенцијалне (сопствене) енергије E_p довело у кретање брзином v потребно је додати му кинетичку енергију E_k = m_pv²/2, где је m_p маса мировања датог тела, тако да му је укупна енергија E = E_p + E_k, или тачније E = E_pγ, где је γ Лоренцов, релативистички коефицијент (Простор-Време, 1.1.7 Специjална релативност). То нам је из физике добро познато.

У истој размери (гама), са којом се повећава релативна енергија или маса датог тела (што утврђује и позната релативистичка релација E = mc², где је c брзина светлости у вакууму) успорава се време и скраћују јединице дужине у правцу кретања. Оно што сада додајемо је да се у истој размери део сопствене информације тела налази у паралелној реалности за релативног посматрача.

Отуда то повећање инертности, рећи ћемо, због потребе да информација буде извучена из „вањске“ реалности тела у актуелну, или другим речима због „вишка“ комуникације датог тела која „запиње“ у паралелним временима (Mass). Инерција је последица општег минимализма информације. Посебан случај истог начела је и принцип најмањег дејства, добро познат теоријској физици.

Надовезујући се на претходни одговор видимо да се и садашњост из прошлости креће ка будућности по инерцији. Због опште штедње комуникације (интеракције) за садашњост се може рећи и да „бежи“ од прошлости, или да се понаша као да је прошлост „одувава“.

Dimensions »

Питање: Можете ли ми рећи о каквим то димензијама простор-времена причате?

Одговор: Уобичајено је димензије сматрати мером величине објекта, рецимо ормара његовом дужином, ширином и висином. Геометрија апстраховањем идеје мерења налази да тачка нема димензије, права је димензије један, раван је дводимензионална, а простор тродимензионалан. Физички простор је садашњост која се развија, мултиплицира и трансформише током времена, формирајући 4-димензионални континуум простор-времена.

Тежећи прецизиности ствари се компликују. Површина може бити закривљена и простирати се у све три димензије простора, па изгледати као да није дводимензионална. Гаус је 1827. године (Inflexion) дефинисао врсте закривљених простора који се не могу испеглати. Таква је седласта површ, или сфера њој супротне Гаусове кривине. Зато се површина Земље никако не да тачно представљати на равним картама. Слично је простор-време јаког гравитационог поља, према Ајнштајновој општој релативности.

Кохова пахуља (Koch snowflake) је равна геометријска фигура ограничене површине и неограниченог обима. У Декартовом правоуглом систему координата (Oxyz) ротацијом хиперболе (y = 1/x) око апсцисе (x-осе) настаје хиперболоид који са координатном равни (x = 0) формира 3-Д фигуру коначне запремине (π) а бесконачне површине (2πlnx → ∞).

Посебан проблем геометрији димензија праве Пеанове криве (Space-filling curve). Тврђење да продужавањем линије добијамо само дужу линију и стално једно-димензионалну фигуру, једноставно није тачна. То су само неке од компликација које сам имао у виду определивши се за тополошку индуктивну дефиницију димензије, коју сам негде на крају студија математике у Београду (почетак 80-их) употребио да установим димензије васионе. Ево како.

Тачка има димензију нула. Коначан број фигура димензије n = 0, 1, 2, ... је фигура такође димензије n. Фигура којој се део може изоловати, одвојити нека њена унутрашњост од спољашности, најмање помоћу фигуре димензије n има димензију n + 1. Када се делови линије (праве или криве) могу изоловати помоћу две тачке (коначно много тачака), линија је димензије један. Кружница издваја калоту (капицу) на сфери (површи кугле) тако да су калота и сфера димензије два.

Као што видимо, оваквом одређивању димензије није потребан појам метрике (мерење дужине, површине, запремине), већ само наизглед природнији појам одвајања (физичких тела, деловања, утицаја). Па ипак, она је и даље природан број који се у многим случајевима поклапа са осталим „једноставнијим“ дефиницијама димензије.

У физичкој се стварности може узимати да „садашњост“ одваја прошлост од будућности. У специјалној теорији релативности Ајнштајн (1905) је показао да је појам „сада“ релативан, да зависи од стања (једноликог, инерцијалног и праволинијског) кретања посматрача, али да сваки од покретних система, које је разматрао, има сопствену конзистентну садашњост. Другим речима, простор-време специјалне теорије релативности, нарочито ако се посматра само један систем у кретању, има димензију четири.

Међутим, простор-време формирано гравитационим пољем тако је закривљено да поједини, релативни системи у њему немају садашњост која би им могла одвајати прошлост од будућности. Зато је простор-време гравитационог поља бар 5-димензионално. Како његов просторни део и даље можемо сматрати 3-дим, то је додатна димензија гравитације нека нова временска.

Последња примедба теорију информације одваја од теорије струна, где се такође разматрају додатне димензије простор-времена, али само просторне. Може се показати да додатна временска димензија подразумева васиону која није детерминистички уређена, да је такав модел света сагласан (мом) информатичком и ближи Еверетовој квантној механици „много светова“ (Pseudo-reality) него неким другим идејама мултиверзума. Али, заплети тек предстоје.

Неизвесност, која се сада одједном подразумева, захтева сталну променљивост, развојност околине и застаревање стања која би да се не мењају. Стога сам замислио и 4-Д простор-време, једну садашњост која траје, од које је сачињен неки затвор, просторија која би требала да изолује део светских догађаја, затвореника од вањштине. Нема праве неизвесности без осипања зидова тог затвора и некада у будућности неке могућности да затвореник ипак изађе изван такве структуре. Према томе, простор-време је бар 6-димензионално.

Питање: Јесте ли тада (80-их) први пут помислили да би информација могла бити дводимензионална?

Одговор: Проницљиво питате, јесте. Нормално је да ме при таквим разматрањима димензија интересовало и зашто би простор био баш тродимензионалан и да ми је падала на памет граница тела, односно „граница чула“ путем које се преноси информација, а која би, доследно, требала бити димензије два.

Садашњост је простор димензије три, а оно што раздваја његове ентитете су структуре димензије два које су носиоци комуникација. Отуда ми је и идеја о спрези субјекта и објекта названа „информацијом перцепције“, коју сам тек много касније почео озбиљније схватати.

Complex »

Питање: Какав је поглед теорије информације на комплексне бројеве?

Одговор: Комплексни бројеви, као и све остале структуре у математици, не искључујући бесконачности — реалности су.

То видите из начина одређивања додатних времена (Dimensions), или из даљег третирања релативистичких једначина у које из шест димензија простор-времена можемо узети било које четири, да би три од њих (x₁, x₂, x₃) непосредно прогласили просторним (x, y, z), а четврту (x₄ = ict) сматрали производом имагинарне јединице (i² = -1), брзине светлости (c = 300 000 km/s) и онога што гледамо као време (t).

Квантна физика такође ће доћи на исто, ако већ није (imaginary numbers). Ствар је у томе, верујем, што је све оно што би могло да се деси нека врста истине (Дуализам лажи), јер оно што бисмо могли доказати да се не може десити — неће се десити. То је корен моје генерализација објективности истина уопште, односно третирања математичких ставова као неких врста реалности.

То што се наша чулна свест не мири лако са математичком врстом перцепција сматрам нормалном, очекиваном анималном реакцијом изграђеном током дугих еволуција, тешкоћом као и у случају, рецимо, схватања апстрактног реалног броја.

CPT symmetry »

Питање: Постоји ли негативна информација?

Одговор: У свету величина, где се појаве вреднују као мање и веће, логично је признати „негативне“ вредности. Макар као дефицит у односу на неки суфицит, где су оптимуми или нулте количине по нечему нарочити у датом контексту. Принцип минималне информације могао би, верујем, диктирати такве поделе.

Други разлог за неко озбиљније разматрање „негативне информације“ била би симетрија набој-паритет-време (CPT symmetry). Ради се о захтеву да једначине физике остају инваријантне истовременим променама предзнака набоја, просторних координата и времена, који теорија и експерименти за сада подржавају. Горња слика је из прилога о једном од тестирања тих симетрија (space–time symmetry).

Доследно, имамо негативну информацију која је објективна у смислу да је субјект који је перципира не може тек тако искључити. Штавише, наш свет, наше гледиште, симетрично је некој класи субјеката који принцип минимализма информације виде обрнуто у односу на нас. За нас све већа вероватноћа исхода датих случајних догађаја, за њих све мања је вероватноћа.

Опажање растућих вероватноћа као смањивање, односно смањивања емисије информације као повећања, звучи невероватно, али управо то је један од два начина разумевања овог парадокса који ћу покушати препричати. Први је буквално схватање да постоји негативан ток времена, да за неке честице, рецимо антиматерије, време тече у супротном смеру од нашег. Античестица електрона је позитрон.

Објашњење електромагнетизма теоријом информације, у горњем питању (Current), једноставно се тада преноси у симетрично. Два (замишљена) паралелна проводника у којима струје електрона и позитрона теку у истом смеру одбијали би се, а у случају супротних токова привлачили би се. Аналогно горњем, посматрајући појединачне честице као „струје“, разилажење сада постаје нестабилно стање (равнотеже), а привлачење стабилно.

Други начин превазилажења парадоксалне симетрије набој-паритет-време је у наглашавању многострукости избора. Прошлост је иста и непроменљива, али будућност није. Садашњост је дискретан, пребројиво бесконачан скуп догађаја (просторно-временских) који иза себе оставља прошлост, док је скуп могућности континуум. Према томе, шанса да се нешто врати у дати догађај прошлости равна је нули и у том смислу немогућ је исход.

У овом другом тумачењу није неопходно негирати могућност супротног тока времена неких честица, него само утврђујемо да је вероватноћа таквог исхода нула. Занимљивост теорије информације је у томе што она може уједно прихватити и прво и друго тумачење.

Прихватајући оба тумачења, ми позитрон видимо као низ увек нових честица у чију прошлост иде наша садашњост. Тај низ се не прекида, јер исти (одговарајући) закони одржања важе за обе врсте честица, овде електрона и позитрона, а иначе оних којима време иде у супротним смеровима. Немогуће је на случајан начин изабрати баш одређени позитрон његове прошлости у нашој будућности, јер је вероватноћа таквог исхода нула, као што нам је немогуће отићи у тачно одређено стање наше прошлости.

Питање: Значи, могуће су структуре којима времена теку у супротним смеровима?

Одговор: Да, а оне су одвојене, посебне врсте. Информација за једну, за другу то није и, према томе, нема комуникације међу њима. Додатно ће испасти исто подразумевајући неизвесност у вести: друга таква структура морала би одговарати на питање прве пре него што питање добије. Али из овог начина „доказа“ видимо и могућност да таква „комуникација“ међу њима постоји у случају да је овај свет детерминистички уређен.

Наиме, у свету детерминизма, са узроцима који увек имају само по једну последицу, била би замислива нека „памет“ која све у датој ситуацији потребне узроке и последице може сагледати тако да може одговарати на питања пре него што их добија.

Senses »

Питање: Да ли се наша чула уклапају у теорију информације?

Одговор: Занимљиво и ретко постављано питање. Ипак, са њиме сам почео са свеском „Природа података“, Нови Глас, Бањалука, 1999. У делу „3. Чула“ тамо пишем, између осталог, да је за активирање чулних ћелија потребна одређена јачина дражи, тзв. праг надражаја. Физичка енергија која је у стању да побуди рецептор и тако произведе известан ефекат на организам, назива се драж (стимулус).

У оквиру раније познатих детаља биологије опажања, акценат се ставља на спрегу субјекта који опажа и објекта опажања, што је на мене дуго остављало тада чудан утисак који је резултирао књигом „Информација перцепције“, Економски институт Бања Лука, 2016. Треба знати да сам у то време чврсто веровао у Шенонове (1948) идеје о чему сам написао књигу „Математичка теорија информације и комуникације“, Друштво математичара Републике Српске, Бања Лука 1995.

О „информацији перцепције“ овде сам често одговарао на питања, о деловима које бих сада прескочио. Довољно је да приметите спрегу субјекта и објекта која долази из поменутих сазнања биологије и физиологије наших чула, а са друге стране од једне у историји психофизике откривене чињенице, да у изнесеним границама диференцијални праг тежи да буде константни разломак интензитета дражи, ΔW/W = const, где је ΔW енергија која мора бити додата да би произвела опажај промене.

Да је енергија ΔW за опажај промене пропорционална енергији W која је већ дата, била је познати Веберов закон (Weber’s law, 1834). Сабирајући редом по праговима, интегралећи, налазимо да је интензитет опажаја једнак логаритму енергија. Корак одатле је Хартлијева формула (1928) о информацији као логаритму (једнако вероватних) исхода.

Константни разломак у Веберовом изразу мора се одредити конкретним мерењем за сваку врсту дражи и велике су разлике у вредности тих константи за различита чула или врсте енергија. Идеју о тим различитостима развијао сам у књизи „Многострукости“ (2018). Претпоставка је била да одступања у екстремним случајевима (интензивних дражи и великих енергија), као и непостојање неких чулних опажаја, долазе из саме еволуције наших чула и њихових грешака бар онолико колико из природе информације.

Следећи део приче о нашим чулима који сам настојао „уклапати“ у (своју) теорију информације су површине. Било да се ради о додиру путем коже, или светлости, мирису, па и звуку, комуникација субјекта и објекта одвија се преко граничних површина. Формализам таквог запажања садржи скаларни производ вектора „способности субјекта“ и „објективних околности“ (S = ax + by + cz + ...), низова обзервабли који разапињу дво-димензионалан векторски простор.

Дакле, одговор на горе постављено питање је афирмативан. Међутим, теорија информације још увек је у домену технике, електроничких рачунала, помало физике и скоро никако биологије. Верујем да нам се само зато учини да она нема везе са нашим чулима и да ће се такво схватање временом преокренути.

Crowd »

Питање: Зашто мислите да гужва смањује број опција и тако изазива синхронизацију (Tsunami), зар није обрнуто, да она прави већу понуду и повећава број могућности?

Одговор: Можда може помоћи један управо објављени научни рад који као да ми иде у прилог (blocks of atoms). У тексту се примећује да атоми радо интерагују са светлошћу, да је лако апсорбују и зраче свуда око себе, али да ултрахладни, густи атомски облаци немају ту особину.

„Начин на који густо паковани атоми апсорбују или распршују светлост је другачији“, каже физичарка Амита Деб са Универзитета Отаго у Дунедину на Новом Зеланду, коауторка још једне студије. Према Паулијевом принципу искључења, два иста атома не могу бити у истом квантном стању и, у гужви, догађа се да стјешњени атом не може мењати импулс чиме би постао једнак неком другом атому.

Када атом распршује светлост, он добија импулс, мењајући своје квантно стање, јер шаље светлост у другом правцу. Али ако атом не може да промени своје стање због претрпаних услова, он ту светлост неће распршити. Облак атома постаје транспарентнији, пропуштајући светлост уместо да је расипа.

Да би посматрали ефекат, Маргалит и колеге зрачили су светлост кроз облак атома литијума и мерили количину распршене светлости. Затим је тим смањио температуру да би атоми попунили најнижа енергетска стања, потискујући расејање светлости. Како је температура пала, атоми су распршили 37 одсто мање светлости, што указује да је многим онемогућено да је расипају. Неки атоми су и даље то могли, на пример, гурнути у квантна стања више енергије која нису заузета.

Са становишта теорије информације можемо закључити да ефекат смањења опција у поменутој гужви прави „начелна различитост“, која долази из информације као ткива материје и неизвесности као њене суштине, а чији је посебан случај Паулијев принцип искључења.

У неким другим случајевима то смањење опција сматрам још очигледнијим као, на пример, сапетост путника у препуном аутобусу. Они се од улаза ка излазу морају кретати миц-по-миц и синхронизовано, а све због ограничења у кретању која праве једни другима.

Маса која се тако „заталаса“ пример је преноса слободе појединаца на колектив. Иначе, безусловно повећање „количине могућности“ за све учеснике, са повећањем густине понуђача, углавном а нарочито у жешћим случајевима, ишло би упркос принципа минимализма информације. Вишак информације постаје дезинформација.

Creation »

Питање: Ваше идеје о „сталној креацији“ васионе фантастичне су (Growing), у позитивном и негативном смислу. Стране су ми и верујем да су веома оригиналне. Имате ли неки пример, разраду, примену, да их боље разумем?

Одговор: У праву сте за оригиналност, јер ова идеја о „сталној креацији“ васионе не долази из религије, нити је могућа у детерминистичком универзуму (доминантном у науци), бар не на начин како је тумачим. Ровита је, млада и неистражена, али могу покушати одговорити на питање.

Универзум неизвесности, који развијам, састоји се (бар) од три просторне и исто толико временских димензија од којих четири, свеједно којих, чине „реалност“ док остатак називам „псеудо-реалношћу“. Додатно, било којих 4-Д од тих 6-Д представљају неку реалност са остатком који је таквој псеудо-реалност. За разлику од званичне физике, у којој се овај додатак такође може извести (Ајнштајнове опште једначине, као и квантне релативистичке, дозвољавају то проширење), моја теорија информације инсистира на објективности неизвесности, упоредо са њеном релативношћу и слојевитошћу.

Последице „објективности неизвесности“ су неприхватање 6-Д васионе као неког статичног контејнера случајних догађаја (кроз који својом садашношћу пролазимо), као и прихватање бесконачности, или уопште математичких истина као дела „неких реалности“. Према томе се информације деле на слободне (кванти и сложеније) и остале. Делови „осталих“ су и бесконачности које пристижу у „контејнер 6-Д“ које га мењају.

Једна врста „промена“ остатка васионе је објективност њене непредвидљивости, упоредо са њеном релативношћу и слојевитошћу. Ово сада значи не само да се псеудо-реалност мења бирањем реалности, него да оне не морају садржавати исте догађаје укључујући и субјектима реалне. За различите субјекте 6-Д васионе нису идентички једнаке!

Наиме, када би 6-Д васионе (реалности са псеудо-реалностима) свим учесницима биле идентички једнаке, имали бисмо поменути статички контејнер и, рецимо, могли бисмо преварити (заобићи) Хајзенбергове релације неодређености. Штавише, у алгебри квантне механике имали бисмо само комутативне операторе. Такође, избор „произвољних 4-Д“ простор-времена из 6-Д васионе не би био могућ, јер би се томе противио принцип минимализма информације.

Making »

Питање: Колико наша свест учествује у стварању и мењању космоса?

Одговор: То питање се тиче мог тумачења „Слободне воље“ и инеракција. Прочитајте тај прилог, а онда бар још један, рецимо о физичкој реалности (physical reality). Идеја о Креатору и Матриксу чији бисмо ми били само софтвер потцениће наше учешће у свету око нас, као што ће га идеја о стварању или управљању космоса нашом свешћу преценити. Такав би укратко био одговор који ћу образложити.

Информација перцепције S = a₁b₁ + ... + a_nb_n говори о спрези два низа, вектора a = (a₁, ..., a_n) и b = (b₁, ..., b_n), које поред осталог можемо интерпретирати и као квантна стања. Тада је S = a ⋅ b њихов скаларни производ. Коефицијенти ових вектора су комплексни бројеви чији квадрати интензитета, |a_k|² односно |b_k|², су вероватноће мерења датих стања као k-тих обзервабли.

Такође знамо да ће производ a⋅ b бити већи, али никада већи од један, када је ова спрега вероватнија. Детаљи су у књизи Квантна механика, Хелдерова неједнакост (1.309). Са већом информацијом перцепције већа је склоност удруживања двају стања. Ово S се концептуално може раздвајати на квантну кохеренцију која је присутна и у појединачном квантном систему, од квантне спрегнутости која тада нема смисла.

Узгред приметимо да се недетерминистичка теорија информације овде слаже са детерминистичком теоријом хаоса. Покрет крила лептира у Мексику могао би покренути олују у Тексасу, према речима Едварда Лоренза који је теорију хаоса откривао на примерима из метеорологије. Безначајан окидач може значајно утицати на природне токове узрока и последица, а управо та последица његове теорије добро стоји уз моћ наше слободне воље — ако таква постоји.

Идеју „малих окидача са великим последицама“ надовежимо на претходно објашњење о креацији (Creation) у бољу слику моћи наше воље управљања васионом. Исту даље на појаву кохеренције, сада као шетњу кроз наша (посматрачева) времена једног појединог квантног стања. То виђамо у експерименту „двоструки отвор“ честица-таласа малих енергија и отвора узајамно блиских.

Квантна кохеренција је идеја започета 1970-их (Heinz-Dieter Zeh, 1932–2018, немачки теоријски физичар) да појединачна честица или објект има таласне функције које се могу подијелити у два одвојена вала, за разлику од декохеренције када више нема дефинитивне фазне везе између два различита стања. Декохеренција је одуство квантних својства попут интерференције, суперпозиције и спрегнутости. Стања се тада понашају као класични системи, као макроскопски објекти.

За разлику од цепања једне честице на две кроз застор двоструког отвора, које затим интерферирају у једну на екрану дифракције, у случају квантне спрегнутости стално се ради о две различите честице. У првом случају (квантне кохеренције) честица је у спрези сама са собом и стога непосредно усклађена, за разлику од „фантомског деловања на даљину“ (Conservation) када је усклађивање посредно.

Иако квантну кохеренцију и спрегнутост схватамо као микроскопске појаве, оне могу бити „мали окидачи са великим последицама“. Наша свест тада може ниско-енергетским могућностима досегнути веома високо, али, понављам, ту моћ немојмо прецењивати. На тај начин, уз иста ограничења, она би могла помрсити рачуне и Креатору.

Chaos »

Питање: Када бисте из своје теорије информације избацили објективност случајности, какву бисте теорију тада добили?

Одговор: Детерминистичког хаоса, наставка иначе познате теорије (Простор-Време, 1.1.5 Васиона и хаос). Тако сам заправо и почео, са идејом да је Хаос само (нама, привремено) непознати Космос и ништа више (грч. Χάος и Κόσμος). Нисам у почетку веровао у „објективност случајности“ и, занимљиво, та ми је теорија постајала слична данашњој, осим што је била помало јалова.

Неизвесност је опет слојевита, релативна, условљена знањем, попут примера „ловаца против ловине“, где први клопкама, лукавошћу, већом интелигенцијом хватају друге. Са све већим „обимом“ знања у свом свету имамо све више космоса и све мање хаоса. Када бисмо наводни обим знања дефинисали тачније, показало би се да је он постаје мера неке „информације“ и сама нова теорија хаоса у наставку све би више личила на ону где сам сада, на теорију информације.

Мана јој је што нисам знао шта ћу са временом. Расправе о додатним димензијама времена (Dimensions) као да губе смисао, а прошлост, садашњост и будућност постају целина коју је тешко раздвајати. Сличан је и проблем са бесконачностима; откуд да оне постоје у математици, тако логичне и доследне, а да их нема у стварности. Према томе, биће да је васиона нешто више од онога што би нам могла нудити „теорија хаоса“, закључио сам на прекретници.

The Cat in Box »

Питање: Можете ли додати нешто о „Шредингеровој мачки“?

Одговор: Опет, а различито од последњег мог лаганог текста (Шредингерова мачка), у реду. Иначе, слика је са популарне трибине из Београда 2018: „Ко је убио Шредингерову мачку“. Пре наставка свакако погледајте та два прилога.

Пре него што отворимо кутију нешто је могло убити мачку, каже Шредингерова прича, а тек сазнање да ли смо је угледали живу или мртву дефинише тај претходни, за њу можда смртоносни догађај. Због огромне масе (m) стварне мачке, односно још веће енергије (E = mc²) услед величине брзине светлости (c = 300 000 km/s), а са друге стране и Хајзенбергових релација неодређености (ΔE Δt ≥ h) које због сићушности Планкове константе (h = 6,626 × 10^-34 m² kg/s) говоре о незнатном кашњењу прошлости (Δt), ова је прича предимензионирана.

Међутим, она је реалност микросвета, у којем, према речима Хајзенберга, тек мерење дефинише претходну стварну путању електрона. Када нема других субјеката који би опажали поменути електрон и када је мерење једина његова интеракција са вањским светом, онда је мерење и једина прилика за размену информације. Тада се дешава трансформација неизвесности у извесност, попут стања пре и након бацања новчића, или коцке, односно реализације уопште случајних догађаја.

Укупна информација пре и после иста је, али „пре“ су је изражавале могућности, а „после“ то су детаљније одређене вредности. Количина информације непромењена је али је њен садржај другачији. Мерење је насилан догађај који форму „многострукости“, више могућности на истом месту (у истом тренутку), замењује врстом „једнострукости“. Овај нас даље потсећа на трансформацију бозона (Bosons) у фермион (Fermions), честица којих може бити више на истом месту у оне које то не могу.

Али то није све, јер „универзум неизвесности“ стално се мења. Мењају га исходи случајних догађаја, они дефинишу протицање времена и увек нова стања свеукупности. Догађаји теку ка вероватнијима, од више ка мање информативнима, па сама васиона никада није као што је некада била. Она се овим исходима „троши“ (парафразирам), од више непредвидљиве постаје предвидљивија, уређенија, мирнија, као да своју неизвесност полако у еонима и нама неприметно „сагорева“.

Обзиром да је ипак (Growing) све мање супстанце (фермиона) а све више простора (бозона) и светла се претвара у тамну материју, то за сада можемо нагађати да време тече све спорије и да су преостале видљиве (актуелне) енергије све значајније. Ефекат утицања садашњости на прошлост, демонстриран Шредингеровим замишљеним експериментом са мачком у кутији, све је мањи. Хајзенбергове неодређености трајања (Δt) значиће нам све мање док актуелне енергије расту.

У том ће смислу уређенији свет будућности, који за сада обећава развој догађаја, губити утицаје на своју прошлост и биће све више њоме одређен. Не деси ли се некада неки преокрет таквог развоја, далека будућност васионе била би нам суморна, једнолична, без супстанце какву је данас познајемо и зато неинформативна. Шредингерова прича о мачки из кутије не би више имала данашњу поенту.

Питање: Што је мање неизвесности то је краћа неодређеност времена?

Одговор: То је ваљда логично и овако и онако. У теорији информације о којој говоримо, време је кључно за неизвесност. Како би свет постајао више узрочан (детерминистички уређен) слабила би стварност „бочних“ времена (Dimensions), такође и „паралелних реалности“, а са њима и прошлости. Подсећам, у (мојој) теорији информације, прошлост је врста псеудо-реалности која на свој „фиктивни“ начин учествује у садашњости.

Без случајних догађаја, у тој теорији, нема протицања времена и нема разлике између прошлости, садашњости и будућности, оне све три биле би једна компактна целина. Нема „неодређености времена“ (Δt).

Double Slit »

Питање: Објасните ми експеримент „двоструки отвор“?

Одговор: На слици десно видите талас у наиласку на први застор, препреку са два отвора иза којих су то два таласа. Они се узајамно појачавају интерференцијом или слабе да би на следећем застору, екрану, остављали више и мање наглашене пруге дифракције.

Томас Јанг (1804) је тако нашао таласну природу светла против тврдњи Њутна (1672) и Декарта (1637) да светлост чине честице. Планк (1900) је открио да извор енергију може зрачити само у дискретним количинама — квантима, а Ајнштајн (1905) да је на исти начин и апсорбује. Светлост је, дакле, дуално честично-таласна.

Да се сва материја понаша попут таласа предложио је Луј де Број (1924) на основу чега је Шредингер (1926) извео своју чувену таласну једначину квантне механике која необично тачно предвиђа експерименте. То значи да Јангов метод на слици ради и на другим врстама материје, рецимо на атомима рубидијума (Physics World).

Оно што овај експеримент чини још увек чудним је исти резултат дифракције који се добија пуштањем једне по једне честице на први застор, чак и у случају дугих временских интервала између полазака. Међутим, нема дифракције ако се један од отвора затвори.

Први начи да се објасни ово цепање, рецимо јединственог кванта светлости (честице-таласа), била је квантна кохеренција. Овде сам је помињао као део информације перцепције (Making). То је својство елементарне честице-таласа да се она у условима експеримента двоструки отвор подели на две исте, као да се дуплира, да би након проласка кроз оба отвора интерферирала (сама са собом) и остављала кумулативни траг дифракције на екрану.

Хипотеза „објективности случајности“ (Dimensions) дозвољава ширење идеје кохеренције на стварно дуплирање честице-таласа. Када могућа али неостварена опција наше реалности постаје стварна у некој паралелној реалности и, обрнуто, тамошња може постајати наша стварна, онда постоји реална шанса да нека довољно мала честица у довољно кратком времену егзистира дупло у нашој реалности (Quantum Tunneling). Такође, да она „сама са собом“ интерферира у тој реалности.

Приметимо да у овој интерпретацији (теорије информације), иначе чудно, одсуство дифракције на екрану када је један од отвора затворен — постаје подразумевано.

За детаљније разумевање процеса двоструког отвора размотримо га помоћу формула. При томе ћу за ову прилику мало поједноставити формуле (1.74) и (1.75) из моје књиге „Квантна Механика“ (саговорник ми је тражио да му поменути рачун приближим).

Нека су ψ₁ и ψ₂ таласне функције првог и другог од дупликата честице-таласа који пролазе кроз први и други отвор са вероватноћама редом p и q. Укупна таласна функција на екрану биће ψ = pψ₁ + qψ₂. Вероватноћа обзервабле, налажења честице на екрану је ψ² = p²ψ₁² + q²ψ₂² + 2pqψ₁ψ₂. Дакле, када је један од отвора мање извесан, рецимо p > q > 0, онда други и трећи сабирак слабе у мереном таласу. У крајњем случају, када је q = 0 на екрану ће остати само прва од дуплих честица, што значи да неће бити интерференције нити појаве дифракције.

Вама остављам да приметите да је овај рачун у сагласности са идејом примера Шредингерове мачке (The Cat in Box). Када је извесно да „случајни догађај“ у кутији неће (хоће) убити мачку, онда је такође извесно да ћемо отварањем кутије мачку наћи живу (мртву).

Питање: Шта је са утицајем прошлости?

Одговор: Прошлост је врста псеудо реалности са вероватно аналогним утицајима као код паралелних. Њихова дејства ограничавају ставови математике, посебно вероватноће, наравно и физике од којих су нам овде најитересантнији закони одржања (информације) и Хајзенбергове релације неодређености.

Када бисмо у дугим размацима пуштали једну по једну честицу на први застор, а наизменично затварали по један од два отвора, са вероватноћама као у горњем рачуну, требали бисмо из њега добијати исте резултате без обзира откуда долазило додатно дејство, из прошлости или неке „бочне реалности“, претпостављам. Али за утврђивање тачнијег порекла „дупле честице“ морали бисмо имати нешто више.

AGC 114905 »

Питање: Постоје ли галаксије без тамне материје, шта о томе каже теорија информације?

Одговор: Да, већ сам писао о таквој могућности, а управо је једна и пронађена. На слици је десно (No need for dark matter). То је галаксија „AGC 114905“ удаљена 250 милиона светлосних година од Земље. Она има тако мало супстанце, тако је мале густине, да није кадра оставити траг у прошлости простора који би се понашао као званична „тамна материја“ физике.

Проучавање AGC 114905 даје астрономима нови начин за тестирање природе тамне материје. На пример, тренутне теорије о формирању галаксија ослањају се на посебну врсту тамне материје која се зове хладна тамна материја, али ако те теорије не могу објаснити чудну галаксију попут АГЦ 114905, онда можда ни теорија о хладној тамној материји није употребљива — пише у популарном прилогу (devoid of dark matter) о том отркићу.

Тамну материју је открио швајцарски астроном (1933), Фриц Цвики родом из Бугарске, сматрајући је обичном супстанцом (попут планета) која не светли (као звезде) а чија маса му је недостајала у прорачуну окретања кластера галаксија Кома, који је посматрао телескопом. У наредним деценијама та „недостајућа маса“ откривана је у многим галаксијама, да би се временом приметило да она није обична тамна супстанца, али да је једнако гравитационо првлачна и да савија светло на начин како предвиђа општа теорија релативности. Према ЦЕРН-у око 85 одсто материје свемира је тамна материја.

Теорија информације коју развијам и која још увек није део званичне физике, налази да „простор памти“ (Growing). Деловање прошле супстанце на садашњу шири се брзином светлости у вакууму (c = 300 000 km/s), а од ње незнатно мањом у близини јачих гравитационих поља (Mass). То није само ефекат о којем бисмо радо сведочили, да је дејство једног небеског тела на друго (због трајања преноса) увек неко деловање из прошлости на садашњост, већ га чине и деловања из псеудо реалности.

Формално је могуће проширити једначине опште релативности на 6-Д простор-време и било које 4-Д из њих издвојити, при чему су три непосредно просторне (x₁ = x, x₂ = y, x₃ = z), а четврта време множено брзином светлости и имагинарном јединицом (x₄ = ict). Због опадања гравитационе силе са квадратом удаљености и веома великог квадрата брзине светлости, утицај гравитације из „других времена“ веома брзо се смањује.

Укратко то би била идеја на основу које сам изводио закључак о евентуалном одсуству тамне материје код галаксија мале специфичне густине, наравно, уз претпоставку да је оно што данас физика сматра тамном материјом бар делом поменуто акумулирано „сећање простора“ (моје) теорије информације.

Conservation »

Питање: Како знати да је нешто „реално“?

Одговор: То је кључно питање физике. Завршну реч увек ће дати материјални експеримент, а уводна је ствар добре теорије.

Слично математици коју дефинишу аксиоме и логика, у тражењу „реалности“ изван познатог обично се држим: закона одржања, принципа најмањег дејства и информације. Ово прво је „најчистија“ физика, на коју могу покушати везати један екстреман, до сада невиђен пример. Ради демонстрације.

Сцена куглица на слици представља класичну размену енергије и њеног закона одржања. Скоро све је ту присутно, пренос „апстрактне“ енергије низ појединачна клатна, импулс који прелази сударањем, трење које успорава таласе њихања и ипак оставља места да „разумемо“ сталност укупне количине. Да не понављам познате приче.

У наставку, нека је субјект васионе „реалан“ ако опажа поменути закон одржања. Не кажем да сваки физички систем има исту енергију за сваког релативног посматрача, већ да је она константна током физичких процеса. Тако је релативна енергија покретног тела већа од сопствене, а тело у слободном паду губи потенцијалну и утолико добија кинетичку енергију — са становишта сваког од субјеката.

Затим замислимо да време има додатне димензије, да је случајност објективна појава у смислу да у свету који би нам се десио када бисмо учинили другачије изборе од оних које јесмо такође важе исти закони физике, дакле да прихватимо основне тезе (моје) теорије информације.

У тој теорији, подсећам, Ајнштајнове једначине опште релативности (Простор-Време, стр. 60) као и Клајн-Гордонове квантне механике (Приче о информацији, стр. 152) једнако важе и када се из шест димензија простор-времена узму било које четири. Три од њих су непосредно просторне, а четврта је временска помножена брзином светлости и имагинарном јединицом.

Неки од тих псеудо-светова једним делом су и наше реалности. На пример, у таквој теорији информације, релативни систем је и у паралелном универзуму због чега се опажа мање његових сопствених догађаја и спорији ток времена. Држећи се могућих исхода шетали бисмо овим псеудо-реалностима налазећи свугде исте законе физике, мада никада дупликат неке стварности. За сваки од њихових субјеката важи закон одржања енергије.

Питање: Циљате ли на објашњење квантне спрегнутости?

Одговор: Да, поред још неких. Теорија информације је таква, до даљњег на граници реалног. У њеном оквиру, загонетна квантна спрегнутост (Квантна механика) последица је егзистенције трећег посматрача у односу на којег се десила истовременост спрегнутих ентитета.

У њеном смислу „несхватљиво“ спрезање спинова, Ајнштајновим речима „фантомско деловање на даљину“, иначе „случајних“ догађаја двеју квантно спрегнутих честица, последица је егзистенције „реалног“ посматрача негде у некој од паралелних реалности. Без теорије информације такав „трећи посматрач“ не би се дао дефинисати.

Ајнштајн који је 1935. године, са Подолским и Розеном, открио да постоје спрегнуте честице које мерењем једне „тренутно“ синхронизују своје спинове ма колико се у међувремену удаљиле, није веровао у објективност случајности. Он је зато морао сумњати у математику квантне механике и понудио је идеју „скривених параметара“.

Ове параметре је образложио мисаоним експериментом са две рукавице, левом и десном, стављеним у две различите једнаке кутије које су затим послате на два краја света. Ма колико кутије биле удаљене, отварајући једну тренутно сазнајемо која рукавица је у другој. Као што знамо, Џон Стјуарт Бел је 1964. године доказао (Bell's theorem) противречност Ајнштајнове идеје скривених параметара. Али приметимо, његов доказ неће се односити на моју идеју трећих посматрача.

Такав „трећи“ довољно је реалан да учини енергије и спинове спрегнутих честица усклађенима, што остаје ма каквим њиховим удаљавањем или посматрањем истих из неке друге реалности. Он је у улози онога који пакује Ајнштајнове рукавице, чинећи непотребним фантомске параметре.

Било како било, овим не промовишем тезе теорије информације (то другом приликом) колико указујем на мутне воде појма реалности, које често олако превиђамо.

Light »

Питање: Да ли сте некада размишљали о светлости као посебном феномену теорије информације?

Одговор: Да, наравно, на различите начине. Светлост је видљиви део електромагнетног зрачења, а ствар је договора називати тако и цели тај спектар. Најмање количине светлости су фотони, честице или таласи свеједно, енергије E = hf, где је Планкова константа h ≈ 6,626 × 10^-34 m² kg/s, а фреквенција f = 1/τ је број титраја, трајања τ, у јединици времена (секунди).

Постоје најмање количине слободне информације (Приче о информацији, 1.14 Еми Нетер) које су еквиваленти дејству, па за основну меру информације можемо узети управо Планкову константу (h = Eτ).

Све што се креће брзином светлости, c ≈ 300 000 km/s, нема сопственог времена, време му стоји. Стога кретање фотона сведочи о брзини садашњости релативног посматрача у кретању кроз простор-време догађаја, а спорије кретање од брзине светлости — о деловању „силе“ начелног минимализма информације. Та наводна сила је поопштена инерција (Mass).

Путање светлости говоре (релативном посматрачу) о закону одржања вероватноће, или ако хоћете о истом информације, јер тело је ту где је зато што му је такав положај у односу на окружење највероватнији, а на истом месту ће бити и у следећем тренутку осим ако на њега не делује неко друго тело или сила. Праволинијско кретање последица је принципа најмањег дејства, најмање информације, или највеће вероватноће — како хоћете.

Тако долазимо до идеје да је информација у основи силе, упоредо са сличним закључком информације перцепције (Action), те до потребе информатичког тумачења физичких сила. Мањак информације је физички привлачан, а вишак одбојан, а то се сасвим слаже са физиком потенцијала, дакле опет са идејом да је (слободна) информација еквивалент физичком дејству.

Посебна је прича о неизвесности изван граница досега светлости. Било да се ради о непознатом унутар црне рупе, или изван хоризонта догађаја (границе) видљивог свемира, па и самог „видљивог“ свемира, али тренутно његових предалеких места и зато недоступних реалном посматрању, отворене су теме које на свој начин (због ограничености брзине светлости) говоре о реалности случајности.

Светлост у информатици, као што видите, заправо је толико актуелна тема да је право питање колико нас ће бити потребно да је истрошимо, а свакако је једна од оних на које сам се често враћао.

Dilemma »

Питање: Зашто је „затвореникова дилема“ тако често навођен пример у математичкој теорији игара?

Одговор: Зато што представља граничну ситуацију између игре на равнотежу и игре на победу (моји изрази). Игре равнотеже били би компромиси, добитак-добитак, односно понашања често „прихватљива“ у друштву, политици, економији. Уз њих иде супервизор, попут државне принуде, за кажњавање играча који би напуштали правила игре. Није то једини разлог, али је довољно занимљив да буде посебно образложен.

Игре на победу су на пример губитак-губитак (гамбит у шаху, почетна инвестиција) када губитком идемо у добитак, реципроцитети и уопште разне варијанте „тит-фор-тат“. Рецимо „око за око, мило за драго“, или „не потцењуј (јаког) и не прецењуј (слабог) противника“, односно „не награђуј зло и не кажњавај добро“ и сличне.

Треба знати да ће многе „игре на победу“ савладати „игре на равнотежу“ да би се боље разумело зашто овим првима треба заштита супервизора и, према томе, зашто је „затвореникова дилема“ тако важна. Ова потоња сигнализира ситуацију када је опонент напустио „фер игру“ и безобразно прешао на добитак.

О „затворениковој дилеми“ (Prisoner’s Dilemma) постоје разни добри и занимљиви прилози, па нема потребе да овде износим цели концепт. Уместо тога погледајмо само један пример, тек толико да сагледамо њену везу са (мојом) теоријом информације.

Посматрајмо две конкурентске трговине које воде Алекса и Бранка, када први ненајављено одлучи да спусти цене неке прометне, купцима привлачне робе. Ако Бранка не снизи цене таквих, даље неће имати добру продају и рецимо пропашће, док ће Алекса тада увећати своју и додатно зарадити. Али, ако Бранка изједначи цене са Алексом, обе трговине имаће нижи профит, али опстаће.

Приметимо ратоборност овог потеза Алексе и дозу неизвесности нове игре која је типична за ситуацију „затвореникове дилеме“ и везу његове иницијативе са „информацијом перцепције“ (S = a₁b₁ + ... + a_nb_n ). Он напушта питомо стање равнотеже, кооперације, када се на невоље опонента попушта, прашта му се штошта и дозвољава опоравак.

Тада, у игри равнотеже или добрица, већим коефицијентима одговарају мањи (a_k, b_k, k = 1, ..., n) и обрнуто, мањима већи, због чега је виталност (S) надметања минимална. Агесија Алексе увод је у још живљу игру, када би на веће (a_k) опонент одговарао већим коефицијентима (b_k), а на мање мањим, због чега би виталност игре била максимална. Потез Алексе према Бранки граница је између кооперације и конкуренције.

Organized »

Питање: Зашто тврдите да све боље организовано друштво нужно иде ка просечно све мање интелигентним јединкама?

Одговор: Не верујем да сам то тако тврдо „тврдио“, али у статистичком смислу тако је некако. Идеја произилази из „теорије информације“ коју сам заговарао још у време слепог веровања у Флинов ефекат.

Потсећам, у другој половини 20. века почело се веровати све бољим резултатима IQ тестова западне цивилизације (која је у то време била све боље образована, због чега сам сумњао у врсту „преваре“ — боље увежбаности за решавање). Много су ме тада критиковали познаваоци колеге, тако да сам чак привремено одустао од своје теорије (информације).

Наиме, сматрао сам да жива бића (из тада мени непознатих разлога) акумулирају вишак информације (слободе деловања, количине опција) од неживе твари. Теза иде даље да они тај вишак предају колективу, због чега им на индивидуалном нивоу све мање треба мозак зарад ефикасног и интелигентнијег понашања самог колектива. Чинило се да је идеја о развоју друштвених односа на уштрб виталности јединки лоша хипотеза.

Међутим, недавно, археологија открива да је мозак људи (као и домаћих животиња: Beef cattle) све мањи током последњих 40 000 година (Human Brain), а психологија да су последњих деценија људи са запада на IQ тестовима све мање успешни (Flynn effect). Томе сада додајмо да паметни лакше наседају на теорије завере (fake news) — јер теже да буду различити, да не буду „овце“.

Нејасно место ове теорије и даље је питање необично велике посебности, неуклапања величине људске интелигенције у поређењу са милионима других врста на земљи. Један од покушаја да тај вишак разумем је издвајање због сексуалне привлачности код људи (Intelligence), попут сличног које доводи до шареног перја неких птица, или рогова јелена.

Rebound »

Питање: Свака осцилација везана је за неку информацију и свака информација за неку осцилацију, наводно сте негде писали, а у сличним сам истраживањима и ценио бих додатне предлоге?

Одговор: Да, та је реченица из овог једноставног прилога о фреквенцијама. Ту је линк и прочитајте га прво, јер је сама идеја прилично необична, а онда можемо наставити на ту тему.

Кретање бруто националног дохотка по замишљеној линији Of, на слици десно, а заправо у таласима путем локалних екстрема A-B-C, као и уопште добити, давно је примећено и објашњавано у економији (Business Cycle). То би такође могао бити занимљив увод, ако не у целину апстрактније и шире теме „понављања и информације“, оно бар у њен важан део.

Сам живот, развој и култура које јединке преносе кроз покољења врсте су цикличних појава. Попут молекула воде у морском валу, поједина жива бића, која у свом кратком постојању пренесу потомцима и понешто чега сама нису свесна, део су једне много веће целине, еволуције дискретних делова из даљег виђених попут једне саможиве непрекидне целине.

На претходни прилог (Organized) такође је могућ наставак на ову тему, рецимо, запажањем да још увек нема археолошких налаза који би повезали људе са неком претходницом нас и мајмуна. Различитост наше интелигенције од свих осталих врста на Земљи, па онда и теза теорије информације о спонтаној тежњи живота ка организовању, ка губитку опција, да би се боље регулисано друштво (статистички) могло лакше развијати ка мање интелигентним јединкама, занимљива је по себи.

Најлакше је држати се религије, али то није пут науке. Нешто између, за разумевање наше изузетне интелигенције, било би тврђење да нам ова памет долази од ванземаљаца. Али и ту би било гурања проблема под тепих, избегавањем одговора на примарно питање откуд интелигенција тим ванземаљцима. Иначе, сада већ стара моја претпоставка о истом феномену је издвајање људске интелигенције путем њене сексуалне привлачности из времена раних људи.

Мозак троши више енергије и треба више хране од мишића, а у прву руку и није тако користан у раној дивљини. Његов би почетни развој пре био ризичан еволутивни корак. У поређењу са појавом шареног перја код неких птица, или рогова у јелена, горе поменутих, које су такође оптерећавајуће за опстанак индивидуе, додатно приметимо и демострацију способности да се оне носе са својим „теретом“, односно препоруку сексуалном партнеру личне виталности и можда перспективнијег потомства.

Корисна овој теми биће и теорија игара. Уз једну од најбољих стратегија за победу (Tit-for-tat) добро је знати да многе тактике губитак-губитак (lose-lose) побеђују тактику добитак-добитак (win-win). Одскоком, жртвом до веће добити, бави се и теорија информације — према којој је у најдубљој основи света неизвесност, па су онда ризик и снага иницијативе у већој непредвидљивости.

Уосталом и даље верујем у узрок чеће појаве двополоности врста које живе у немирнијим условима и временима (Emancipation), због кључне потребе за ризиковањем у њиховом опстанку. Да се случајности развијају слично таласима могуће је приметити у квантној механици, али и након открића (не знам да ли је физици познато) да и за насумичности важи закон одржања.

Opposites »

Питање: Ви заправо говорите о супротностима, врстама акције и реакције, у супротстављању начелног минимализма закону одржања информације и многострукости овог света?

Одговор: Да, реч је о скоро истом и мало другачијем. Осцилације (Rebound) када некоме (нечему) изгледају сасвим једнаке, оне то нису због различитог окружења. Два електрона у атому не могу имати сва четири квантна броја једнака, јер ти бројеви су сва њихова „знања“, све по чему они они могу бити различити са свог становишта.

Честица-талас светлости једноставнија је од електрона, али она нема своје сопствено време. Време фотону стоју и „позајмљено“ је од релативног посматрача, али зато фотон никада није исти обзиром на ширу околину. Обе законитости, Паулијево начело (Pauli exclusion principle) код електрона (фермиона), као и слично код светлости (бозона), последице су информатичке природе света у којем смо, а отуда и његове суштинске неизвесности.

Све елементарне обзервабле су или фермиони (Fermions) или бозони (Bosons), према томе да ли за њих важи Ферми-Диракова или Бозе-Ајнштајнова статистика. Дефинишемо их према обавезној различитости, односно према могућности реализације истих исхода. Међутим, у природи „универзума неизвесности“ није да постоје потпуно једнаки исходи.

Питање: Појасните ми шта су то „потпуно исти исходи“?

Одговор: На пример, бацајући два новчића исходи могу бити {ПП, ПГ, ГП, ГГ}. Знамо да овај скуп има четири елемента, ма како новчиће правили једнаким, јер ће се рецимо ПП (писмо-писмо) и исто тако ГГ (глава-глава) јављати у статистички четвртини свих случајева. Међутим, када би ПГ (писмо-глава) и ГП (глава-писмо) били исти исходи, понављајући опит много пута, горњих четири би се гомилали у три отприлике једнаке групе.

Слично добијамо када исти новчић бацамо по два пута. Новчић је сада два пута исти, али исходи ПГ и ГП ипак су различити, јер се дешавају у различитим тренуцима — окружења које се стално мења.

Упоредимо ово са фермионима и бозонима. За прве кажемо да не могу бити исти, а за друге да могу. Међутим, томе „могу“ даље, у теорији информације, придружимо локални, релативни смисао. Бозони који се крећу брзином светлости немају сопствено време, него само време вањских посматрача и њихову референтну околину. Бозоне који имају сопствено време омета принцип минимализма, успорава их тако да имају масу (Mass), а због захтева различитости кратко трају.

Питање: Нека је тако, али зашто онда није „минимализам“ проста супротност, равнотежа неком другом, једиственом настојању?

Одговор: Ако мислите на неку резултанту закона одржања информације и потребе за сталном променом, која би била у равнотежи са начелним минимализмом информације, она као неки конзервирани, једном заувек одређен вектор алгебре, не постоји. Њена улога је променљива и у том смислу фиктивна. Једна страна полако али упорно побеђује, у васиони је информације фермиона све мање а бозона све више, супстанца се топи и простор расте.

Питање: Хоћете рећи да једна страна добија, за другу је нерешено, а трећа губи. Имате ли још неких примера, интерпретација?

Одговор: Да, минимализам комуникације (интеракције) побеђује, укупни износ информације је исти, а опција супстанце васионе све је мање. А што се тиче других примера, има их свукуда.

Тектонске плоче „боре се“ против гравитације, померају се, па и када „посустају“ можемо имати земљотресе (Tsunami). Начелна различитост изазива и олује, када се она такође понаша попут супарнице „сили“ минимализма. У померању плоча њу смирује стална и упорна гравитација, а у поремећају слојева ваздуха принцип најмањег дејства класичне физике.

Наводна сила различитости води и ка комбиновању које ће произвести виталну структуру са наизглед више опција од делова неживе твари која је чини. Нама збуњујуће разлике прави посвећеност живог бића, фокус и ефикасност, а у току којих једнако делује и минимализам. Разликовање јединке од света, мене од осталих, нас од њих, које нам ствара привид „аномалије“ принципијелног минимализма информације, суштина је објективности неизвесности, њене слојевитости и релативности.

Сличне опречне тенденције правимо правним изједначавањем (Equality). Дајући једнаке почетне шансе свим учесницима друштва фаворизујемо лошије и спутавамо боље, да би наметнуто вештачко начело природа даље побеђивала минимализмом. Једнако вероватни исходи носе већу информацију, еквиваленти су многобројнијим опцијама, па иду у прилог различитости, која затим постаје губитник у борби против већих шанси, дакле против мање информативних (Levelness).

Тако је настајала Римска Република па прерастала у царске хијерархије да би се на крају окренула у једнакост људи пред богом. Ова је потом ишла ка успону монархија, или јачању католичанства и инквизиције. Комуне једнаких радника и социјалне бриге рађале су доживотне лидере, а слободно тржиште новца развија се у малобројне који поседују скоро све. Поред (моје) теорије информације, исту законитост можете препознати и у математичкој теорији слободних мрежа.