August 2021 (English ≽)
|
|
Cosmos
Космос (грч. Κόσμος) првобитно je означавао ред и хармонију, за разлику од хаоса (грч. χάος), а данас је васиона, свеукупност свега живог и неживог. У теорији информације, како је ја изводим, нема говора о космосу као некој „свеукупности“, јер то забрањују Раселов парадокс скупова (нема скупа свих скупова) и Геделова теорема немогућности (нема концепта који би обухватио све). Такође и сама теорија информације очекује да је, ма како велик био, космос такође нека информација и, према томе, нека неизвесност.
У теорији информације, нама из теорије релативности познато, 4Д (четири димензионално) простор-време део је најмање неког 6Д простор-времена. У 6Д имамо 4Д реалност окружену псеудо-реалношћу, а она сама (6Д) такође је нека информација, па предвиђам да ни она неће бити крај приче о космосу — неке будуће космологије. Тај будући „космос“ имаће део и изван „псеудо-реалности“ који је недоступан нашим перцепцијама. Можда ће га називати „божанским“, можда „фантомским“, или неким трећим, али свеједно, ни он није коначна „свеукупност“.
Нема „краја света“, јер то забрањују Раселов парадокс скупова, Геделова теорема немогућности, а и сама (моја) теорија информације.
Icy Sun
Питање: Одакле долазе тако глупе теорије као ова (Hanns Hörbiger, 1860-1931) о леденом сунцу?
Одговор: Ако су у питањеу учени људи, онда из погрешне претпоставке и доследности. На пример, када генерализујемо идеју спонтаног раста ентропије уз претпоставку да јача гравитација нуди стања веће ентропије, онда је „логичан закључак“ да јача гравитациона поља имају већу ентропију и да је гравитационо привлачење еквивалент спонтаном расту ентропије. Као што топлота спонтано прелази са тела веће температуре на суседно тело мање температуре (други закон термодинамике), гравитација привлачи, јер тада ентропија расте.
Већој ентропији одговара нижа температура, па на основу горњег поопштења на гравитацију, највећу ентропију има Сунце и оно зато мора бити хладно као лед. Аутор те погрешне теорије давно је био мртав када су га се нацисти сетили да би додали макар још нешто против „јеврејске науке“ и посебно да би оспоравали и исмевали Ајнштајна.
Питање: У теорији информације сте такође генералисали ентропију. У чему је разлика са овим?
Одговор: За разлику од класичне термодинамике и, наравно, поменутих теза које воде до „леденог сунца“, моја генералисана ентропија важи за сву супстанцу (не и за простор). Она са јачањем гравитационог поља опада, а њеним опадањем расте информација.
На пример, тело у равномерном инерцијалном кретању има мању релативну ентропију и зато тело из стања мировања неће спонтано прећи у стање кретања. Због истог Земља неће спонтано излетети из своје орбите и појурити ка Сунцу. Вишак информације који се јавља због мање ентропије (релативног кретања или гравитације) „привидан је“ у смислу да се сопствена информација налази у паралелној реалности непосредно невидљивој релативном посматрачу.
Inversion
Питање: Јесте ли помишљали да би и за простор-време могли важити неки закони одржања?
Одговор: Наравно, често. Ретко сам писао о томе, јер су слабе шансе за неке физичке експерименте на ту тему. Међутим, није немогуће већ сада расправљати о неким теоријским могућностима.
У теорији информације каквом је ја видим ток садашњости није симетричан, обзиром да се креће ка мање информативним стањима. Није ни простор симетричан у уобичајеном геометријском смислу, јер даље тачке даље су у прошлости (будућности) од дате, ако су посматране као део система који се удаљава (приближава). Међутим, сви 4Д делови 6Д простор-времена равноправни су у физичком смислу. У том смислу, према Нетериној теореми, важи закон одржања 4Д простор-времена.
Закон одржања простор-времена може се бранити и са становишта одржања дејства, чији квант је производ енергије и времена, односно импулса и положаја. Еквивалентно, исто важи и због одржања информације.
Са тих позиција разматрао сам инверзију времена (у књизи „Квантна Механика“, стр. 275-278. поднаслов „1.4.1 Инверзиjа времена“). Рецимо безвремени фотони анхилирају се у парове електрона и позитрона, чији је збир наелектрисања нула, као и збир спинова, збир импулса и „збир времена“. Другим речима, позитрону време иде унатрашке.
Једна од последица таквог става, чини се, била би да антиматерију (којој време тече уназад) земаљска, нама привлачна гравитација — одбија. Дакле, одавно разматрам опције „закона одржања простор-времена“, али избегавам да о томе пуно пискарам у јавности, јер је идеја још увек ровита. Имам превише контравезних тема да бих оптерећивао своје читаоце са још једном, још гором од осталих.
Conservation
Питање: Какве везе има Ајнштајнова формула E = mc2 са „законима одржања постора и времена“?
Одговор: Та прича (у теорији информације) постаје поново актуелна након најновијих експеримената, пре свега оних где је опажено да се фотони (светлост) претварају у парове честица-античестица и обрнуто. Једна од веза дата је у претходном одговору (Inversion).
Када се пар честица којима време не тече (фотони), у сударима анхилирају и креирају пар честица којима време тече (електрон-позитрон), потврђено је одржање збирног импулса, спина, енергије, али и „простор-времена“. Наиме, смерови креираних честица супротни су, како простора тако и времена, при чему су им „брзине тока“ једнаке, јер су једнаких брзина (импулса). Скоро у истом тренутку након анхилације дешава се креација.
Лаборанти у овим сударима виде потврду формуле (E = mc2), да су енергија и маса еквиваленти, а ја (доследно теорији информације) и да важе извесни закони одржања за простор и време.
Питање: Откуд та потреба у теорији информације?
Одговор: Просто речено, она је начелна. Информација је онтолошка бит простора, времена и материје, а за њу важи закон одржања. Према томе, нека законитост „очувања количине времена“ такође важи.
Питање: Хоћете ли због таквог „открића“ нешто мењати у причи о информацији?
Одговор: Да, на пример, сада могу отвореније причати да физички систем коме релативно време тече спорије има неки додатни проток сопственог времена невидљив релативном посматрачу.
Питање: Ви закон одржања посматрате веома широко?
Одговор: Да, надам се томе, ако мислите на његово откривање у физичким појавама где раније није примећен. На пример, у трошењу здравља будућих генерација бољим лечењем садашње (опадањем потребе за урођеним отпором), или исрпљивањем виталности цивилизације у успону након којег следи њено опадање (интензивнијим унутрашњим уређивањем друштва се све више ограничавају, смањују „количине опција“, тј. информација које их чине виталним).
Ту спада и почетни раст амплитуде трептаја (честице-таласа) након којег следи њен пад. Али тај начин посматрања познатих појава тражи трасирање откривањем неке симетрије (према Нетериној теореми, из симетрије следи одржање и обрнуто), а затим и преиспитивање начина мерења. Рецимо, шта је мера здравља дате генерације?
Још увек нисам спреман да у тај простор сасвим уђем, али свестан сам могућности.
Slowdown
Оно што је вероватније догађа се чешће, илити све тежи ка мање информативним стању, јер такво је вероватније. Како се „проток времена“ овако или онако увек мери количином протеклих догађаја, то у пакету са претходним иде и привлачност споријег тока времена.
У поплави „сличних“ небулоза овако једноставно закључивање изгледа шашаво, али за разлику од „осталих“ заправо није га могуће оспорити. На пример, у општој теорији релативности, спорији проток времена гравитационо привлачи. То је реченица самог Ајнштајна након разматрања решења неких његових једначина, сада, наравно, са једним сасвим другим значењем, виђена из сасвим другачијег угла.
Даље закључујемо да оно што је у јачем гравитационом пољу све више заостаје у прошлости космоса, у односу на остатак свемира. А из претходног, свемир се развија у све „спорији“ (ток времена), па ова два тока изгледају као да се уравнотежују.
Да — одговор је — а о новостима би се могле писати књиге. Ово је само детаљ из оног једног дела који сам ја успео укапирати (наравно не овде изложеним редоследом). Коначно, садашњост се развија ка будућности (а не ка прошлости) просто зато што је будућности привлачнија (спороходнија).
Питање ми је било: Има ли шта теорија информације рећи о теорији релативности и шта?
Regulation
Стање мање информације одговара стању веће регулације. У томе је суштина живота и ефикасности. Већа виталност заснива се на већој количини опција, има веће могућности дејства, али тешко може без ефикасности, стабилности и смираја, који вуку на другу страну.
Питање: Мање информације иде са више регулације, кажете, а важи ли то и у космичким размерама?
Одговор: Да, колико данас познајемо историју васионе. На пример, термодинамичка ентропија S = Q/T, где у бројнику и називнику стоје редом прираштаји топлоте (Q, топлотне енергије) и температуре (T), у време „Великог праска“ и мало након — била је мања, да би временом расла. То значи да се температура васионе смањивала спорије од топлоте. Ентропија (S) спонтано расте и даље, на томе се заснива „Други закон термодинамике“ који говори о спонтаном преласку топлоте са тела више на тело ниже температуре.
Међутим, становиште моје „теорије информације“ је да са порастом ентропије опада информација и расте регулација. Сам пад информације уз закон одржања информације, често сам објашњавао, значи да се поменута ентропија (и одговарајућа информација) односе на супстанцу. Информација супстанце спонтано прелази у информацију простора брзином коју диктира већа вероватноћа конверзије фермиона у бозоне него обрнуто. Васиона има све мање супстанце и све више простора и зато се свемир шири.
Дакле, свемир се шири, простор се хлади, а сопствена садашњост све мање нас изненађује (неизвесности, суштине информације све је мање). При томе, нека открића (нпр. првобитно заједничке електро-магнетно-слабе силе) различитости физике некада и сада, могу се подвести под „већом регулацијом“ услед „мање информације“. Ако се то у физици прихвати као могуће тумачење истог, биће то корак ка прихватању ових идеја „теорије информације“.
Natural laws
Питање: На формирање природних закона утиче „принцип информације“, кажете. Како?
Одговор: На два начина, субјективно и објективно. То је принцип који говори о спонтаном преласку свих физичких система на стања мање информације (веће вероватноће), па тако и живих бића. Препознајемо га у потреби за избегавањем већих напора и тежњи ка смирају нас, односно тромости свих физичких тела.
Зато волимо правила и рутине, јер тако смањујемо своју интелектуалну изложеност оригиналности, неизвесности и ризику. То је поменути субјективни утицај принципа информације, који нас тера да „измишљамо“ природне законе, односно да смишљамо „формуле“ за лакше „разумевање“ и предвиђање природних појава.
Онај други начин назвао сам „објективним“, јер нема везе са оним о чему ми појединци размишљамо. Како физичка стања теже вероватнијим (мање информативним) то свет постаје све извеснији. Пред нама настају правила, односно „природни закони“, само што ми због спорости процеса то не можемо непосредно примећивати.
Quantum entanglement
У кратким одговорима на питања, у наставку под насловима „Квадратна форма“ и „Реакција на акцију“, препричана су иначе детаљнија и опширнија моја ранија објашњења квантне спрегнутости у теорији информације. Ова теорија се од стандардне физике разликује у принципијелној неизвесности из које произилази више димензија простор-времена (бар шест, три просторне и три временске), затим по информацији перцепције.
У првом од та два топика (Quadratic form) скоро једнако се тумачи квантна спрегнутост на мој начин (формом информације перцепције) и класично. Намерно сам узео пример из линка у тексту (Quantum entanglement) и протумачио га на начин „теорије информације“ тако да се „једва“ примете разилажења. Али када се то објашњење мало дубље анализира, запажају се и додатне разлике.
У следећем топику (Reaction to Action) може се видети да је сличност између мог информатичког и класичног тумачења квантне спрегнутости заправо још мања. Дефицит информације, којим настаје спрегнутост, значи и дефицит дејства, а наравно и изостанак њиховог преноса „фантомским деловањем на даљину“ — зато што између датих (спрегнутих) догађаја постоји „посматрач“ у односу на којег су два удаљена догађаја истовремена.
Ова истовременост увек је могућа у 6Д простор-времену теорије информације, за разлику од класичног 4Д простор-времена физике. Међутим, између паралелних реалности није могућ непосредни пренос дејства, тј. информације, па се такав и не дешава.
Simultaneity
Питање: Догађаји су истовремени када постоји неки „посматрач“ у односу на кога су они истовремени. Није ми јасно зашто појам „истовремености“ тако компликујете и чему то служи?
Одговор: У специјалној теорији релативности (1905), посматрајући воз у покрету изнутра и са насипа, Ајнштајн је показао да два посматрача немају исту „садашњост“. Међутим, у истом, показао је да постоји јединствена садашњост сваког од релативних посматрача инерцијалних система у једноликом кретању. Већ због тога питање „истовремености“ се компликује.
Затим се у општој теорији релативности (1916) открива да у оквиру 4Д простор-времена Минковског нема нити јединствених, макар различитих садашњости. Укључимо ли „оно“ у чему је гравитациони простор закривљен, а за то нам треба претпоставка „објективне неизвесности“, односно „теорија информације“ на начин на који је ја развијам — постоје јединствени „посматрачи“ (физички системи) у односу на које су било која два догађаја истовремена.
О томе сам више пута писао, па и у овом блогу.
Даљње је питање зашто је потребно имати истовремене посматраче, а један од одговора је квантна спрегнутост. Прочитајте и прилог „What is quantum entanglement?“, па замислите распад на два фотона неке честице нултог импулса и спина. Због закона одржања, она са распада на фотоне једнаких импулса, али супротних смерова кретања (рецимо лево и десно) и спинова (+1 или -1).
Сасвим је случајна и непредвидљива вредност спина левог, као и десног фотона, али због закона одржања спина, какав год да је онај леви, десни мора бити супротан. Замислимо затим да након много времена ови фотони отпутују веома далеко, али таман тамо где их, са леве и десне стране (од поменутог распада), чека по једна лабораторија где ће им спинови бити измерени. Удаљености за мерења су тако унапред припремљене да ће посао бити завршен пре него што би информација о резултату могла стићи од једног до другог фотона.
Наравно, слична мерења већ се врше и она потврђују оно што рачун квантне механике даје. А то је да су сваки пут два спина оваквих фотона супротна. Испада да је спин сваког од фотона сасвим случајан, али да ипак није, јер је увек тачно синхронизован сваки од њих са оним другим.
Ту се појављује потреба за објективношћу јединственог посматрача истовремености. Тема је „тешка“ зато што је још увек нема у физици, али сутра када се о овоме буде разглабало већ на елементарним курсевима (верујем), тадашњи студенти ова објашњења сматраће тривијалним.
Quadratic form
Питање: Јесу ли квадратне форме и спрегнута квантна стања врсте информације перцепције?
Одговор: Квадратне форме јесу специјалан случај „информације перцепције“ S = xu + yv + zw + ..., где се множе низови (x,y,z,...) и (u,v,w,...). Може се тако рећи, мислим.
На слици десно, у првом реду је биквадратна форма, дефинисана симетричном матрицом другог реда (фактор у средини) и истим вектором (x,y), коваријантним и контраваријантним, са леве и десне стране. У следећем реду је поопштење на различите векторе лево и десно. Симетрична матрица се може дијагонализовати (овде у јединичну), па се добија карактеристичан облик информације перцепције.
Што се тиче другог питања, када збир производа S представља спрегнуто квантно стање, одговор је исти као и у квантној механици. Тада када су сабирци фактора такви да не дозвољавају једноставно раздвајање збира на производ низова.
Питање: Како објашњавате квантну спрегнутост?
Одговор: Поменути низови представљају суперпозицију квантних стања (Born rule). Компоненте низа дефинишу расподелу вероватноћа независних случајних догађаја (шанси мерења дате особине) укупног збира један, што значи сигурност догађања једног од њих. Изостајање могућности формирања свих чланова низа, дакле смањење броја опција, значи повећање вероватноће појединих и смањење информације. То са своје стране значи повећање извесности.
На пример, ако имамо компоненте првог вектора које одређују неко стање A и одговарајуће другог за стање B, чистих стања (pure state) бозона S = xAuB - yAvB, по савременом тумачењу квантне механике биће ентропија подсистема већа од нуле (Von Neumann entropy), што по (мојој) „теорији информације“ значи да ће информација бити мања, а са њом и произвољности мање.
Приметимо да је ово (моје) објашњење убедљивије од званичног којем се у „преносу дејства“ ради синхронизације и одржања рецимо укупог спина „прогута“ (затури) не-пренос информације. Када имамо две кутије са по једном левом и десном рукавицом, а не знамо која је у којој, па отворимо једну од кутија сместа знамо која рукавица је у другој кутији, ма како кутије биле међусобно удаљене (Ајнштајнов пример, овде за потврду непреноса информације).
Даље објашњење квантне спрегнутости овде и класично слажу се (Quantum entanglement) и нема потребе да га понављам.
Reaction to Action
Питање: Одакле закон одржања информације и зашто је она квантована?
Одговор: Закон одржања информације долази и са „веровањем експериментима“, али јача његова потврда је реверзибилност оператора квантних процеса. Да слободна информација путује најмање у пакетима (квантима, атомима, како год), следи из контрадикције претпоставке о њеној бесконачној дељивости и утврђеног закона одржања. Наиме, по дефиницији, скуп је бесконачан ако и само ако може бити свој прави потскуп.
Питање: Онда је зато могућа реакција супротна и једнаког интензитета акцији?
(Разговарамо о емисији виртуелног фотона из датог електрона, који може али не мора ступити у интеракцију са неким другим електроном, а некада када се то деси, наводни фотон ће се реализовати, предати другом електрону своју енергију, импулс и спин, па остаје питање како до тога сазнања долази полазни електрон, чиме се он допуњава и испоштује законе одржања.)
Одговор: Да се разумемо, квант дејства је најмања количина „слободне информације“, али не тврдим да је он најмања количина информације уопште. Квант (фотон, на пример) има делове као што су положај, тренутак, фреквенција и сличне информације, међутим он не може имати рецимо „положај“ без осталог.
То је у складу са (такође мојом) тезом о „чистој неизвесности“ (најмањем пакету слободне информације) чији мањи део, који има мање неизвесности, мора имати више извесности. Другим речима, све мањи делови (од најмање информације) јесу мање информативни, све мање су по природи случајни и све су више каузални.
Друго, процес реакције на акцију, из наводне будућности у прошлост, може се објашњавати помоћу „времеплова“, односно честица које иду унатрашке у времену, али постоје и алтернативе. Губећи виртуелни фотон, први електрон постаје вероватнија мета неког сличног фотона другог електрона и, коначно, два електрона се одбијају као два чамца на води након бацања вреће са песком из једног у други.
Питање: Која је „алтернатива“ овом тумачењу реакције на акцију?
Одговор: Полако, објаснићу, али то је део моје теорије информације такође непознат јавности и не вреди журити. Пре тога, размотримо један познати пример са две шоље једнаких количина, у првој кафе у другој млека. Из прве шоље кашичицом пренесемо део кафе у млеко, а онда из мешавине истом мером део текућине друге шоље вратимо назад у прву. Питање је чега на крају има више, млека у кафи, или кафе у млеку?
Замислимо сада да су прошлост и будућност две поменуте посуде са мало предефинисаним садржајима. Полазна неизвесност реализује се у извесност једнаке (количине) информације. Они су као стање пре и исход након бацања коцке, при чему је „извесност“ пошиљаоца поново „неизвесност“ за примаоца. Нема други пут послане „вести“ (која за истог примаоца више не би била непозната), већ је она сваки пут права вест (неочекивана) за новог примаоца.
Затим приметимо да у датом тренутку прошлости, шта год имао први електрон, то више неће имати у следећем тренутку. Са друге стране, шта год да му фали, што може апсорбовати (више информатички рекли бисмо, са чиме може комуницирати), у следећем тренутку добиће, јер се налази у непрегледном мору других електрона. Неки други електрон, који ће рецимо преузети виртуелни фотон првог електрона, непрестано шаље виртуелне фотоне око себе и сместа попуњава евентуални мањак првог. При томе „сместа“ значи да постоји неки „посматрач“ (неко становиште) за којег су оба електрона истовремени!
Ова „фантомска истовременост“ неприхватљива је идеја за класичну физику, јер она не ради са три просторне и три временске димензије уз могућност бирања било које четири од њих шест за неку „реалност“, као (моја) теорија информације. Додатно приметимо да ово „алтернативно“ објашњење „реакције на акцију“ објашњава и истовременост квантне спрегнутости (фантомско деловање на даљину, како га је називао Ајнштајн).
Continuum
Питање: Свет се стално мења и када би бесконачно трајао све његове комбинације изредале би се?
Одговор: Нетачно! То је „дедукција“ са којом знају погрешити и најбољи физичари, а недавно је била велика прекретница математке. Погледајте сами детаљније објашњење у прилогу, у књизи „Многострукости“ (Различитости, стр. 11-13), да тај познатији део не морам понављати.
Низ децималних места реалног броја већег од нуле и мањег од један (0,abc...) има „тачно“ пребројиво бесконачно много позиција. Оне чине ℵ0 (алеф-нула) ниво бесконачности, који представља количину природних бројева, парних бројева, целих бројева, разломака. Међутим, варирајући цифре (a, b, c, ...) са бар две могућности у бинармом случају (0 и 1), или десет могућности декадног записа (0, 1, 2, ...,9), свеједно, добијамо непребројиву бесконачност која се назива континуум (ознаке 𝔠). Бесконачност уопште означава се са ∞.
Није могуће кодирати реалне бројеве природним, или прецизније речено није могућа бијекција (обострано једнозначно придруживање) природних и реалних бројева, тј. није могуће „пребројавање“ реалних бројева, па кажемо да је (кардинални) број реалних бројева, континуум, бесконачност вишег реда од алеф-нула.
Али, ма како кратак интервал реалних бројева дефинисали, надовезивањем по реалнонј оси нанизаћемо их највише пребројиво бесконачно много. Иако, понављам, самих реалних бројева има много више. Последица тога је да тренутака, интервала времена (кванта дејства, производа енергије и времена), може бити највише пребројиво бесконачно много. Затим, обзиром да многе ситуације имају бар два исхода (принцип објективне неизвесности), број свих могућности је бар континуум. Са релативних становишта више система координата, тзв. „посматрача“, којих увек има за исто стање, број могућности једне реалности такође је континуум. Ова два начина, оба помало апстрактна, врсте су сличних псеудо-реалности, прва 6Д и друга 4Д простор-времена.
Према томе, са становишта једног система координата, догађаја 4Д простор-времена свих посматрача, као и догађаја 6Д паралелних реалности, има превише да би сви могли стати у један бесконачан низ тренутака космоса. Са становишта једног посматрача, није могуће имати континуум дејстава (честица) једне „садашњости“ било којег простор-времена, па то онда таквом није могуће нити у пребројиво бесконачном низу простор-времена. Ово зато, понављам, јер је скуп парова (x,y) или триплета (x,y,z) и тако даље, такође пребројиво бесконачан, ако елементи низа x, y, z, ... чине пребројиво бесконачне скупове.
Скуп могућности је континуум бесконачан, па је мултиверзум (бар) континуум. Са овим долазимо до оправдања једне давне реалистично-математичке филозофије (не знам да ли постоји као доследан систем) која каже (размишљам хипотетички, ако таква филозофија не постоји) да је објективно оно што је изван наше моћи. Оно што не можемо мењати мање је субјективно од „због нас променљивог“, па су све математичке теореме и посебно оне о бесконачностима — објективне.
Зато нпр. постоји Бенфордов закон, закон прве цифре, који тврди да појављивање бројева који потичу из стварног живота, расподела водеће цифре прати специфичну, не-равномерну расподелу вероватноћа. Он необично поуздано служи за тестирање рецимо књиговодства, у одлукама да ли су рачуни писани „из главе“, дакле наштимавани, или потичу из стварног пословања (небитно да ли је фирма зарадила или изгубила).
То је зато што је много више онога што можемо замишљати од онога што би се стварно дешавало. Зато је, верујем, теорија информације (Infinity) корак напред у схватању реалности.
Popularity
Питање: Може ли неки пример информације перцепције у популарности?
Одговор: Може. Јутјуб публика од најбољих забављача тражи блесавост, оригиналност, да чине нешто што нико пре њих није, посебност. Слична неочекиваност подиже гледаност и самог медија. Дефинишемо вредности (рејтинг) и једног и другог, већа вредност већа популарност, па израчунамо информацију перцепције S = ax + by.
Претпоставимо да према неком стандарду, унутар датих области (рецимо озбиљне и популарне музике), вредности нашег јутјубера износе a = 3 и b = 5, а сам медиј у истим има вредности редом x = 4 и y = 7. Забавност програма (информација перцепције) тада може постићи вредност S = 3⋅4 + 5⋅7 = 47. Ако је рејтинг другог јутјубера обрнут, a = 5 и b = 7, његова представа имала би вредност S' = 5·4 + 3·7 = 41. Дакле S > S'.
Значи, виталност наступа је већа забављачу који се да више у ономе у чему је бољи!
Investment
Питање: Имате ли неки економски пример информације перцепције?
Одговор: Да. Замислите да имате две локације A и B за прављење пословног објекта, прва три пута исплативија од друге. Буџет делите на два дела X и Y, три пута више средстава у првом него у другом. Када исплативији објекат инвестирате боље, а онај други лошије, очекивања су S = a⋅x + b⋅y = 3⋅3 + 1⋅1 = 10, а ако више улажете у лошију инвестицију, очекивања су S' = 3⋅1 + 1⋅3 = 6. Очигледно S > S'.
Међутим постоји и веза (овде ») између веће „информације перцепције“ и успешности тактике „тит-фор-тат“.
World of Lies
Питање: Како мислите да је „свет истина“ еквивалентан „свету лажи“, да ли је то извод из неке бајке, приче, или је стварност?
Одговор: То је стварност, додуше која још није препозната у математици. Откриће долази из „теорије информације“, из покушаја да разумем (нађем контрадикцију) у претпоставци да је информација свеприсутно ткиво космоса.
Наиме, информација је реалност, а као таква она се не може десити ако бисмо могли доказати да се не може десити. Дакле, информација као и сваки физички догађај — истинити су.
Проблем тада настаје са питањем: шта је онда лаж? Да ли уопште лаж постоји у смислу каквим је данас сматрамо (као нешто што се неће и не може десити), а излаз из тог парадокса долази уз помоћ „принципа минимализма информације“. Наиме, природа тежи чешћој реализацији вероватнијих догађаја, што значи мање информативним стањима. Природа је сва од информација саздана, али као да се тога „стиди“. Лаж је скривена информација!
Затим ми је био потребан независан, математички доказ горњег тврђења, без „теорије информације“. И заиста, он је био пред носом свима, неприметан. Обратимо пажњу на таблице истинитости (Truth table), рецимо укупно 16 бинарних логичких операција попут конјункције и дисјункције. Можемо их пресликати бијекцијом (обостраним једнозначним пресликавање) тако што „тачно“ преводимо у „нетачно“ и обрнуто. Добијамо скуп истих тих таблица, испремештаних назива.
Свака полазна таутологија (тврђење које је увек тачно) у тим „новим“ таблицама постаје контрадикција (тврђење које је увек нетачно) и обрнуто. На тај начин, познајући контрадикцију (пресликавањем) добијамо таутологију, а то је заправо поступак који је у математици рађен (од стране оних најбољих) одавно. Тако су, на пример, Питагорејци доказали да је корен броја два ирационалан број, или Лобачевски је пронашао једну нееуклидску геометрију, по њему названу.
Даље следи да се лаж може „распаковати“ (схватити, дешифровати), као и истина, али мало теже. Пример у видео линку „How Many Liars Are At The Party“ показује да је то могуће и у „најтежем“ случају. Такође произилази да би вештине лагања могли сматрати виши нивоима интелигенције од (просечне) људске. При томе не мислим на трабуњања својствена неким политичарима, менаџерима, или адвокатима, већ на далеко сложеније, суптилније исказе (нпр. испричајте ми краћу причу доследно, свој истинит доживљај са летовања, али тако да свака реченица буде нетачна).
Dualism
Питање: Можете ли ми кратко и једноставно објаснити квантну механику?
Одговор: То се сматра немогућим, али није забрањено покушати. Почетком 20. века када су откривани први квантни феномени (микро микро физике) примећена је њихова невероватна сличност са унитарним векторским просторима (алгебре вектора и оператора јединичне норме, јединичног интензитета). Квантна механика тада је постајала прича линеарне алгебре када је потврђено да се интерпретације тих вектора и оператора дешавају у експериментима, а то се дешавало без изузетка и са у физици раније невиђеном тачношћу.
Питање: Шта се интерпретира са чиме?
Одговор: Вектори су репрезентације квантних стања (честица, или таласа), а линеарни оператори (њихове интерпретације су и матрице) репрезентације су квантних процеса, тзв. квантних еволуција. Процес A делујући на стање x преводи га у неко ново стање Ax. Понављајући експерименте, идентификујемо процес и стање као матрицу и вектор (јединичних норми) и даље настављамо са израчунавањем.
Лепота те приче је у једноставности линеарне алгебре (наравно, за познаваоце) и експерименталним потврдама израчунатог, са изузетно великом извесношћу. Незгода је тешкоћа интерпретирања резултата рачунања, разумевања и осмишљавања одговарајућих експеримената.
Питање: Где је ту „теорија информације“?
Одговор: Стање x је статично, као и процес A. Делујући са A на x појављује се ново стање Ax, нови вектор, а сам скок x --> Ax је дискретан, дисконтинуиран, нема сигурног начина да сазнамо шта се десило „у међувремену“. Овај дисконтинуитет је специфичност „теорије информације“ (моје) у иначе сада већ класичној квантној механици. Поновљена „вест“ није више вест, па сада ови преласци, сама пресликавања, постају главна места догађања.
Питање: Како се ту појављују збирови „информације перцепције“?
Одговор: Тако што је S = Ax + By опет неко квантно стање, односно квантни процес. Буквално и једно и друго, јер линеарни оператори такође су неки вектори. Они са векторима на које делују чине тзв. дуалне векторске просторе, а ови у „теорији информације“ добијају на значају.
Да би S било то што треба, додатни услови су потребни за стања (x, y) и процесе (A, B ). Отуда следе још неке особине квантног света, попут Борновог правила вероватноћа, или рецимо подела елементарних честица на фермионе и бозоне.
Уопште, одређени процеси могу се одвијати само над одређеним стањима, али и обрнуто, дата стања могу се развијати само под одговарајућим процесима. Тако даље разумемо „дуалност“ стања и процеса. Унитарност (нормираност на јединицу) значи реверзибилност ових процеса, а она пак води у закон одржања (како самих стања тако и процеса).
Correlation
Питање: Шта је битно у информатичком моделу света по чему се он разликује од класичног материјалистичког?
Одговор: Комуникација, интеракција. Жива, или нежива бића, појаве, физичка стања, тела, односно честице, назовимо како хоћемо, у паровима су у мањој или већој корелацији. Њихов узајамни однос изражава информација перцепције, S = ax + by + cz + ..., важна величина у теорији информације, а небитна или незапажена у класичном материјалистичком концепту.
Оно што не може да комуницира (интерагује) са окружењем, за дато окружење не постоји, али и обрнуто, окружење које не може да комуницира са датим субјектом за дати субјект не постоји. Тај феномен (ако не комуницира оно не постоји) је примећен у физици и уопште одавно, али се тамо налази као страно тело, нешто без чега наука „једнако добро“ функционише. Међутим, у теорији информације, тај узајамни однос два ентитета полазште је свега.
На пример, у датом низу догађаја, рецимо „способности“ субјекта учествују са вредностима a, b, c, ..., док је x, y, z, ... низ одговарајућих вредности „отпора“ објекта. Сума S, збир производа парова ових низова је мера њихове присутности у реалности, виталност дате „конфликтне“ ситуације, односно информација.
На пример, у књизи „Информација перцепције“ (стр. 76.) цитиран је познати пример корелације температуре ваздуха и продаје сладоледа. Што је температура ваздуха виша, продаја сладоледа је боља. Зато што су сличне корелације сада „суштина света“, зато је овај „информатички модел“ тако чудан, нов и одбојан. Али захваљујући његовој већој универзалности и једнакој тачности, упркос необичности, верујем да ће у некој будућој науци преовладати.
Помислите колико је својевремено (крај 19. века) био одбојан Болцманов концепт молекула у објашњењу енергије топлоте, да је Мах, водећи филозоф и физичар тог времена, на једном његовом излагању устао, окренуо се ка публици и узвикнуо: „Људи, овај човек је будала, молекуле не постоје!“ Болцман се убрзо убио, а само неколико година касније молекуле су прихваћене у физици. Штавише, ми данас не сматрамо „научно објашњеном“ појавом како у хемији, тако и у биологији, или медицини, ону која није објашњена помоћу молекула.
Representative
Питање: Зашто у расподели узимате само представника а не и остале исходе? (Питања су у вези са мојом књигом „Физичка информација“.)
Одговор: Још боље питање било би зашто је представник довољан да би за информацију важио закон одржања? Не знам најбољу интерпретацију, али докази су ту, да такве формуле функционишу. Оне су, колико ми је познато, једини представници „конзервације информације“. Потсећам, Шенонова формула (1948), као ни остале данас познате, не дефинишу информацију за коју би важио такав закон, закон одржања.
Питање: Па ипак, можда има неко објашњење?
Одговор: Да, имам их. Једно је о вести која није више вест када се понови. Друго је „појављивање“, , настајање интелигентнијег понашања, рецимо масе мрава у акцији, из њихових неинтелигентних јединки.
Овакве интерпретације сам у горњој књизи намерно избегавао да не бих разблажио оштрину теорема којих тамо има поприлично, сасвим нових. Те интерпретације биће теме нових покушаја разумевања информације, мање или више успешних спекулација, малих корака или оних без којих нове (хипо)тезе не могу бити крупни искораци у науци.
Питање: Звучите неповерљиво?
Одговор: Ако је то тако онда је то добро. Посао научника и уопште некога ко би трагао за истином није да верује него да сумња и проверава. Фалинка данашњој науци је превелика ослоњеност на ауторитете, на профит и спонзоре од часописа до институција. Све то науку отуђује а без тога наука као да не може. Ауторитети имају своје интересе и са истраживањем праве компромисе, па лако постају чувари догми и почињу избегавати сумњичавце.
Interaction
Питање: Како мислите да ће нормалан свет разумети да је реалност у интеракцији „субјективног“ и „објективног“, а не у самим ентитетима који интерагују?
Одговор: Никако, а и не секирам се због тога много. Мислим да је то лако објаснити и да ће разумети ко хоће да разуме. Али, ако је „теорија“ тешка за схватити, онда је боље до даљњег игнорисати је и заборавити.
На пример, енергију E „субјекта“ (тела, честице, таласа) констатујемо помоћу „објекта“ (посматрача, релативног система координата, мерне апаратуре). Ми само умишљамо да је „нормално“ стање мереног нека E0 енергија мировања, а заправо не постоји нешто такво у свету који се стално креће и мења. Зависно од посматрача то E је вредности увек различите и различите од E0, која је опет само један ни по чему физички нарочит случај међу посматрачима.
Тако је и у квантној механици. Тамо (замишљамо да) имамо квантно стање (једне или више честица) које називамо суперпозицијом, а овде може и „субјектом“, низом (a,b,c,...) који дефинише вероватноће исхода у одговарајућим ситуацијама који је такође низ (x,y,z,...) дефинисан мерном апаратуром, који можемо називати и „објектом“. При томе је оно што добијемо, S = ax + by + cz + ..., резултат мерења, а који у (мојој) теорији информације називамо „информацијом перцепције“. Због једноставности, за „објекат“ приликом физичког мерења обично се узима да само једна од кооридината буде различита од нуле.
Ми не знамо ништа о самом првом низу, као ни о другом, док их не поставимо у интеракцију, спрегу. У томе је суштина „теорије информације“, да признамо да не знамо ништа о евентуалној „реалности“ самој по себи, већ само понешто о оној коју „хватамо“ комуникацијом, сумом S. Такво схватање је некада било домен пуке филозофије која је тек сада каналисана конкретним формулама и, резултати тих формула „раде“.
Creativity
Креативци су неуреднији, јер и они и уредни интуитивно осећају да је вишак опција супротност реду. Наравно, ништа од опција у креативности без способности, па зато имамо толико више „неуредних“ него „генијалних“. Са друге стране, концентрација на мањи број опција, поседовање моћи и тимски рад, па и обожавање ауторитета, такође имају своје предности. Једна је свакако задовољавање природне тежње, одустајању од живота и приближавању смрти, од веће ка мањој виталности.
Дубљи узрок ових нагона је начелни минимализам информације, али о томе још увек нећете ништа наћи у јавној науци, па ни у овом прилогу (Messy People). Ипак, занимљиво га је прочитати, ако ни због чега другог онда због макар мало бољег разумевања сутрашње науке.
Liberty
Слобода спада у категоријиу појава сродних количини опција, информацији, виталности, обиму или капацитету дејстава, иницијативи, ризицима, агресивности, борбености. Свему супротном од опуштености, смрти, тромости, пасивности. Хоћу рећи, проблем са животом је што је његова суштина слобода, а њу мораш освајати. Слобода долази са напетошћу (живота) и контраст је смирају (смрти).
Inflexion
Питање: Има ли нешто занимљиво што нисте написали или испричали о једнакости уопште?
Одговор: Наравно, али нека се зна да шта год важно да кажем сада, препричаћу и оставити јавно негде. Узмимо за почетак „Прилоге I“, у наслову „26. Многострукост гравитације“ и посебно понаслов „Кривина простора“, на страни 103.
Знамо да је Гаус открио методу за дефинисање кривине површи (Theorema Egregium, 1827) која се не може отклонити развијањем, остаје инваријантна. Због ње се картографије са глобуса не могу тачно пренети на раван. Његов ученик Риман је развио идеју тог открића и нашао „Риманов тензор кривине“, чиме је допринео популарности тензорског рачуна (међу математичарима). Ајнштајн (1916) је затим ту теорију применио на своје Опште једначине релативности.
Геометрија је била историјски почетак многих грана математике, а ако не онда бар инспирација. Гаусова идеја је мени узела сате у моделирању таласне природе материје, циклусних кретања која конзервирају информацију, немогућности (апсолутне) хомогености физичких структура и, ето нас до питања, равноправности.
Питање: Овде мислите и на друштвене неједнакости?
Одговор: Тако је. Рецимо у римској империјалној методи „завади па владај“, која се заправо ослања на природну тежњу ка посебностима. Када геометријски модел сфере, са неком нацртаном структуром, кренете обликовати у површ неке друге Гаусове кривине — она се деформише. Какву год силу (претерану информацију) употребите у друштву, друштво мења своју „кривину“ и „пуца по шавовима“. То је развојност која се свакако догађа, јер нема дела овог света без информација, а свака њена количина (вишак или мањак) у одређеној ситуацији постаје „претерана“.
Једног дана можда ћу дати и формуле са цртежима које сам на ову тему радио, али за сада само ово. Погледајте и мој недавни претходни одговор Equality који се тиче исте проблематике.
Питање: Може ли неки детаљ, нећу никоме рећи?
Одговор: Ни рећи ни дорадити и објавити под својим именом, ок. Приметимо да информација перцепције (S = ax + by + cz + ...) има форму метрике простора (ds2 = gij dxi dxj, где се према Ајнштајновој конвенцији сабира по поновљеним индексима). Коефицијенти метричког тензора (gij) дефинишу кривину простора, која је према Гаусовој теореми (1827) инваријанта простора.
Риманов тензор кривине (Rijkl), дефининсан коефицијентима метричког тензора, инваријантан је, не може се мењати без промене енергије самог поља, без дегенерације претходних кривина и без промене сила. Надам се да је аналогија (S) са геометријом физичког простор-времена (ds2) сада очигледна.
Питање: Чему води инсистирање на једнакости?
Одговор: То је добро и тешко питање.
Једнако вероватни исходи информативнији су, а природа тежи мањој емисији информације, па излази да она не воли једнакост. Последица је и потреба за силом и трошењем додатне енергије, да би се ишло ка једначењу.
Информативнији систем виталнији је али је и скупљи. Зато у условима равноправности коју данас градимо правним системима имамо боље прилике за већу развојност, али и већи број правника и администрирања. У још већем инсистирању, претпостављам, могли би у друштву прорадити неки сада скривени модели избегавања информације, на пример аналогни јачој гравитацији где „вишак информације“ бежи у паралелну реалност проузрокујући „закривљивање простор-времена“.
Не заборавите да је „свет информација“ заправо свет многострукости које нас скоро увек могу изненадити. Зато би прича о детаљима поменутих модела избегавања вишкова информације морала бити непрецизна, поготово сада у овако раном периоду теорије.
King
Питање: Како мислите „објашњавати“ да се за слободу треба борити и да она не долази као поклон, зар то није јасније од објашњења?
Одговор: Парола „Тлачитељ слободу никада неће добровољно дати тлаченом; она се мора захтевати од тлачитеља!“ (Мартин Лутер Кинг) је бојни поклич, али на посебан начин и истина која се може извести из принципа „теорије информације“.
Наиме, из тврдње да је „слобода“ количина опција, или количина неизвесности, па зато и информација, следи да за њу вреде закони информације. Један од тих је да је вероватнији исход мање информативан (већа је вест „човек је ујео пса“ од вести „пас је ујео човека“, јер је прва мање вероватна). Последица је да се догађаји развијају ка вероватнијима, односно мање информативнима.
Дакле, развој догађаја спонтано иде ка мањој информацији, тј. мањој слободи, па отуда ход ка већој слободи мора бити неспонтан, насилан.
Наука понекад доказује очигледно, не толико због провере самих очигледности колико ради провере својих поставки. На пример, срећемо то у настави основа геометрије уз чуђење ученика, када из аксиома геометрије изводимо силне доказе иначе познатих ставова.
Barbarians
Тачна теорија не може бити у контрадикцији са собом, нити са другом тачном теоријом, ни са било којом праксом. Према томе, на свако питање, ако одговора има, он мора бити сагласан са „теоријом информације“, или ћу имати доказ да део те теорије, у вези са контекстом, није тачан. Тако у крајњем случају фунционише моје нагађање; теорију тестирам у што је могуће невероватнијим условима. То је одговор на прво питање.
Друго је питање било да наведем неки пример који до сада нисам. Наравно да имам таквих, сати би нам требали да их разматрамо.
На пример, привлачност цивилизације варварима — универзални је концепт. Друштво када се цивилизује, оно постаје боље организовано, што значи да се ограђује од вишкова информације (опасних, штетних, бескорисних) опција. Стање са мање информације привлачније је од стања са више информације, јер за све важи принцип минимализма информације, па настаје привлачност слична гравитационој, или жељи за организовањем уопште (предавању дела својих слобода ширем систему).
Тај мањак несвесно разумемо као удобност.
Његова појава је моменат који нас битно одваја од рецимо друштва пчела, са становишта теорије информације. Друштво пчела може бити статично (трајати скоро непромењено милионима година) јер пчела има веома малу информацију перцепције и мало њено расипање. Не догађају се одвајања „варвара“ међу пчелама која би затим насртала на „цивилизоване“, јер је простор за та ширења те врсте премален. Наравно, статичност је додатно условљена и константним окружењем.
Revolution
Питање: Да ли иза периода великих лажи у историји цивилизација следе њихове велике промене?
Одговор: Да, вероватно, али разочараћете се ако од мене очекујете одговор историчара, социолога, психолога или пуког статистичара. Најближе томе било би рећи да је лаж тешко одржавати, а велику лаж још теже.
Ваше питање има чак и дубљи одговор са становишта „теорије информације“. Из реченог, да природа воли скривати своје информације, односно дејства или истине, дакле из њеног принципијелног (универзалног) минимализма, као реакција на акцију (Њутнов закон) следи такође да нова неизвесност (информација, дејство) хрли ка дефициту и форсирано настају непредвидљиве промене.
Питање: Можете ли потврдити своје (хипо)тезе неким чвршћим становиштем?
Одговор: Да, рецимо начелном појавом да се вероватнија догађа чешће, да је таква мање информативна, па је дефицит информације у развоју догађаја — очекиван. Још већи мањак настаје прикривањем информације (неистином), а он онда због истог начела (минимализма) настојаће бити допуњен — јер ће нека неизвесност (информација) додатно желети ту позицију.
Или, рецимо, зато што је рад дејство силе на путу (dE = F ⋅ dr), да је нагомилани рад еквивалент енергији, а производ ове и времена је информација. Другим речима, да би се створио дефицит (суфицит) информације у датом времену, треба вршити рад. Са друге стране, трпање истине под тепих, као и несвесно лагање, процеси су за које је потребна додатна употреба силе. Тај вишак силе (негативне или позитивне, привлачне или одбојне), прети да експлодира.
Поред ова три разлога имам их још, али сачекајмо прво да наведене законитости „открију“ историчари, социолози, психолози и статистичари, па ћемо настављати.
Rock paper scissors
Питање: Програм ради савршено а онда наједном подивља, зашто? (Послат ми је и опширан кôд са још питања, објашњења и жалопојки.)
Одговор: Проблем је у вези са статистиком и једним сличним превидом који сам имао недавно. Претпостављам да је програм иначе „савршен“, нисам улазио у детаље, али бар једна зачкољица је погрешна. Нису све релације поретка транзитивне!
Наиме, ако је 3 веће од 2, а 2 је веће од 1, онда је 3 веће од 1. То је „транзитивност“ релације „веће од“ (поретка). Међутим, иако „камен“ побеђује „маказе“ (камен ломи маказе), а „маказе“ побеђују „папир“, ипак „папир“ побеђује „камен“ (папир прекрива камен). Говорим о игри „Камен папир маказе“ (Rock paper scissors). Прочитајте сада мој поменути прилог , да се не понављам, па у програму искључите „транзитивност“ када је у „поретку“ немате.
Питање: Вау! Сјајно, ради! Како некоме ово може пасти на памет?
Одговор: У теорији информације имао сам сличан проблем (давно). Из принципа минимализма информације следи да сви физички системи полако и спонтано прелазе у мање информативне (вероватнија стања). Међутим, важи закон одржања информације (такође и вероватноће), што изгледа као контрадикција са претходним!?
Други пример, ако је суштина информације неизвесност, онда поновљена „вест“ није вест. Уз спонтану тежњу ка што мање вести, поставља се питање зашто се овај свет не распадне и нестане? Ако важи закон одржања количине вести, онда је питање шта задржава те вести да се спонтано цепају на све мање и мање делиће и да нестају у инфинитезималном праху?
Онда сам приметио да математика одавно има решење у облику „нетранзитивности релације поретка“. Идеја је отуда, али то није све.
Karma
Питање: Постоји ли карма?
Одговор: У теорији информације „карма“ би била у складу са два начела информације, минимализма и одржања, а у супротности са неизвесношћу која је од та два чак и старија суштина информације (из ове треће изводимо преве две). Па би постављање карме као принципа, или законитости учинило теорију информације непрецизном, небулозном.
Иначе, карма (пали: kárma - чин, дело) је појам индијске филозофије који означава неумољиво и неизбежно сазревање сваког нашег хтења или чина, односно свако делање које покреће ланац узрока и последица. Карма држи човека у вечном току збивања, који се сматра извором патње и из којег се тражи ослобођење.
Према томе, према изворном значењу речи, карма је физичко дејство а оно је еквивалент информације. Међутим, према даљем тумачењу, карма је узрочност, па је у том смислу супротност случајности. Према још даљем, карма остаје само у домену емоција. Дакле, видимо колико је „теорија информације“ наизглед компликована (као и истина када улазимо у детаље) а са друге стране општа и једноставна, односно, колико је древно разумевање карме било наивно са становишта савреме анализе.
Питање: Може ли неки пример?
Одговор: Може. Замислимо неку неправду коју је неко учинио некоме. Рецимо да је превише наплаћен рачун на каси промакао муштерији која је касније приметила ту „лаж“ и разумела је као превару, а затим радњу клеветала около.
У жаргону кажемо „свет је мали“, што је заправо израз „правила шест корака“ по којем се у случају „слободних мрежа“, у најгорем случају стиже од једног до било којег другог чвора. Говорим о мрежи равноправних повезница чију форму често следе познанства која склапамо због чега се деси да пакост превареног купца дође назад као штета продавници. Иначе, а нарочито када ненамерни повратни ехо погоди „преваранта“, кажемо да га је стигла карма, зла коб.
Овакве грешке могу бити и случајне, да се продавац забунио, да се неком приликом појавио, извинуо, па чак и надокнадио штету, када се наводна карма може вратити купцу због клеветања. То се може десити, на пример, у облику губитка поверења од стране познаника наводно оштећеног лица, којег би сада видели као клеветника и лажова. Затим би „трачер“ могао успешно објаснити да је био у забуни и пребацити карму на оне који су брзоплето и неправедно у њега сумњали. Те опет даље, слично. Јасно је да су овакве неправде, појединачне или у таласима, последице неких закона природе. Не познајући их, или просто желећи да ствари поједноставимо, називамо их кармом.
Питање: Добро, а где је ту „теорија информације“?
Одговор: То је добро питање и срећа је да имам један изгледан одговор. Пре свега, лаж је прикривена истина! Свака информација, догађај и уопште нешто што би се могло доказати да је немогуће — не може постојати. Тако „неистину“ алгебре логике, у теорији информације тумачимо „мањком истине“. Са становишта начелног минимализма комуникације, према којем је природа склонија већој вероватноћи, или мањој неизвесности, одговарајуће кажемо да је лаж „прикривена информација“. Овакав или онакав, тај дефицит јавља се у ситуацијама преваре, маскирања манипулацијом, страдања (живо биће има вишак информације у односу на збир мртве твари од које се састоји), односно уопште у претварању активне информације у потенцијалну или њеном стварном умањењу.
Дакле, преваром настаје потреба за неизвесношћу (информацијом, количином опција) због принципа минимализма. Није могуће тачно предвиђати шта се тиме покреће, увећање „добра“ или „зла“ за преваранта, већ остаје само нагађање, страховање да је „зла коб“ вероватнија, или нада да неуспех отвора простор новом ненаданом успеху.
Feminization
Питање: Шта је то „феминизација“ у теорији информације?
Одговор: То је израз који се некако залепио за тумачење једног аспекта мог генералисања (термодинамичке) ентропије, док сам покушавао убедити у идеју пар колега. Попут „спина“ фотона, или „боје“ кварка, он не одговара најбоље суштини, али ствар је толико нова да ни у једном језику на свету не постоји одговарајући израз и назив је остао. Прочитајте популаран увод „1.4 Феминизација“ у мојој књизи „Физичка информација“ у прилогу, да се не понављам, јер има тога још.
Физички систем може више бити окренут неизвесности (комуникацији) вани, или унутра. Када је овај други случај, онда је он „феминизиран“. Тада је у току интензивнија „организација“ унутрашњости, него спољашњости. Такав систем постаје изнутра уређенији, али извана рањивији. То је можда јасно из поменутог увода, али многа запажања која из тога следе вероватно нису.
На пример, у математичкој теорији игара „такмичење“ је ситуација у којој тежимо „победи“. У надметању је непредвидљивост важан моменат (утолико су такмичења интересантнија теорији информације), а једна од најуспешнијих тактика је „тит-фор-тат“ (мило за драго). Тада субјект (такмичар) мора бити више окренут објекту (опоненту) него себи, па је „феминизирана“ ситуација она која га води поразу.
Питање: Око за око није нова тактика, зашто је сматрате новом?
Одговор: Да, одговор је на прво питање. Тактику тит-фор-тат (блиску нашем мило за драго, или око за око) у разним облицима препознајемо широм животињског света. Еволуција нас је исфилтрирала да на игнорисање углавном реагујемо игнорисањем, или на страх страхом, јер смо такви имали веће шансе у адаптацији или преживљавању. Препознају је и историје цивилизација, где се оне најуспешније ратнички без пардона односе према агресивним народима, а пријатељски према себи наклоњеним.
Међутим, тек од недавно, након компјутерских симулација, математичка теорија игара препознаје вредности тактике „тит-фор-тат“. У уџбеницима писаним до пре пар деценија налазићете пренаглашено истицање њене мане рецимо у случају „затвореникове дилеме“, која иначе боље функционише међу криминалцима него поштеним људима.
Упитно је њено иначе популарно оспоравање чувеном Гандијевом примедбом да примењујући тактику „око за око“ брзо би цели свет остао без очију. Напротив, симулације показују да тада чешће, или лакше долази до неке равнотеже снага, односно ненаданог али стабилног компромиса. Јаке хоћемо за савезнике, а слабе потчињавамо.
Питање: Чини се да потцењујете сарадњу и компромис, њих као основу стабилности и напретка?
Одговор: Ако се тако „чини“, онда се не разумемо око начина постизања сарадње. Једноставне компјутерске симулације показују да се до најбоље равнотеже (ако такве има) долази надметањем снага. Тамо где је компромис успостављен напамет, без узвраћања реципроцитета и препуштања да се „сукобима“ дође до равнотеже, он је неправедан. Једна од страна сматаће да је издоминира(ла/на) од друге, да се заправо десило потчињавање.
Све у природи тако функционише, од ситуације када сипате воду у посуду која из ковитлања масе, путем „сукоба“ честица, долази до смиривања са хоризонталном површином течности, па до ограђивања ловишта (хранилишта) дивљих (слободних) животиња у природи. Једноставно речено, није тачно да ће тактика „око за око“ (на начин теорије информације) довести до тога да ће сви људи на крају бити слепи, него напротив, она је често једино што могу да раде слабији да би и они и они јачи прогледали.
Питање: Принцип информације говори о свеопштој тежњи природе да чешће реализује вероватније исходе, односно стања са мање комуникације, мирнија, лења, са мање дејства. Ок, али како онда долази до немирних стања?
Одговор: Део тог принципа су и његове „аномалије“. Ентропија спонтано расте и имамо „Гибсов парадокс“ — када она не расте. Све би да се хлади, али неки процеси иду брже од других па настају пометње које су буре и олује. Меркур иде око Сунца увек у истом смеру иако ми његово кретање са Земље некада виђамо ретроградно.
Такође, све честице и тела једнако убрзавају на доле под дејством земаљске гравитационе силе, па се око нас зато дешавају гејзири и вулкани. Коначно и борбена тактика реципроцитета (тит-фор-тат) води стабилнијем миру од компромиса писаног напамет. Слажем се да то може изгледати збуњујуће, али иза „феминизација“ остају оба и смирујући и узнемирјући процеси. Ево још неких даље, надам се, необичних примера.
Када поједине ћелије теже ослобађању вишкова сопствене информације више од организације којој припадају, та организација постаје „животнија“. Потсећам, за информацију важи закон одржања и када она нема где другде, нагомилава се тамо где може. Делови система више склони „феминизацији“ брже теже унутрашњој, али и вањској организацији. То звучи апсурдно, јер је сама феминизација овде појам који би требао означавати мањак интересовања за вањске догађаје.
Мушки агресивно друштво, попут шимпанзи, настаје из превелике потребе за миром једног његовог дела, а овакав његов део из агресивне шире средине. Са друге стране, тако настало агресивно, такмичарско понашање групе, у одговарајућим условима, заједно са тактиком реципроцитета брже воде ширем смиривању, а онда и женски уређеном друштву — попут бонобо мајмуна, блиских рођака шимпанзи.
|
|
